U godini kada se obeležava 25 godina od donošenja Konvencije o pravima deteta, u prvom danu meseca u kojem slavimo Svetski dan pozorišta za decu i mlade, u medijima je objavljena vest pod naslovom “Srednjoškolci prekinuli izvodenje Antigone” koja pokazuje jednu sliku pozorišne (ne)kulture mladih koja teško da može da nas ostavi ravnodušnima.
Zamka je tražiti krivca. Mnogo je toga na klimavim nogama i svi treba da učestvujemo u traženju rešenja. Ovde se radi o opštem stavu, odnosu prema kulturi, posebno odnosu prema kulturi dece i mladih i kuturnim sadržajima kreiranim specijalno za njih. Rec je o uzrocima i posledicama jednog dugo prisutnog stava da ima precih stvari od pitanja kulture i obrazovanja mladih koje valja rešavati. Time što se ovaj stav prepoznao i priznao u javnosti, zaustavljeno je bilo kakvo dalje delovanje. To je začarani krug više godina zapostavljanih, nagomilavanih i nerešavanih problema obrazovno - kulturno - vaspitnog sistema. Ili bolje, nedostatka sistemskih rešenja, nemogućnosti dugoročnih planiranja, izostanak strategija razvoja, kulture kontinuiteta i konkretne podrške sadejstvu različitih resora i sektora . Na sve ovo smo mnogo puta vec ukazivali. Evo, još jednom.
Radi se o izbegavanju odgovornosti i svesti o tome da je pitanje kulture mladih ozbiljno i strateško pitanje svakog društva i njegove budućnosti i o potpunom nerazumevanju donosioca odluka o stepenu važnosti, oglušivanju na apele javnosti i nezainteresovanosti da se ubrzaju i osnaže reforme u oblastima kulture i obrazovanja.
Radi se takode o odnosu pozorišnog esnafa prema pozorištu za decu. Ponekad i o aroganciji umetnika koji se sa scene ne obraćaju mladoj publici kroz istraživanje novih, vec se nude oveštale forme u kojima dominira samodovoljni stav “ovo je umetnost i vi morate da to poštujete” za koji mladi gledalac nema rezumevanja, predznanja ni interesovanja. Radi se o obrazovanju umetnika za pedagoški rad sa mladima i kreiranju programa koji ce ući u škole kao redovan ili izborni program.
Radi se i o tome da nastavnici nemaju pravo da sednu u prvi red gledališta i pravdaju se da deci ne smeju ništa da kažu a da prethodno nisu učinili napor da mlade ljude koje su doveli po prvi put u pozorište unapred pripreme i sa njima zajedno učestvuju u gledanju predstave. Reč je o odnosu prosvete i prosvetara prema dodatnom angažmanu oko kulture i nedostatku volje i mehanizama koji će im omogućiti adekvatne edukativne programe o drami i pozorištu u edukacijii vec od njihovih osnovnih studija i kasnije u praksi.
Radi se o liniji manjeg otpora, zakonima tržišta i održivosti, o udvaračkoj poziciji pozorišta prema “gatekeepers-ima - kupcima” predstava za škole, o sivom tržištu pozorištnika u obrazovnim ustanovama i o potrebi uspostavljanja novog, partnerskog odnosa škole i pozorišta. Reč je još o programima animiranja i razvoja publike i višegodišnjim minimalnim ulaganjima u kulturi, o odricanju od novih produkcija zbog finansijskih uskraćivanja nasuprot potrebi stalnog istraživanja i kreiranja programa koji odgovaraju na aktuelne teme i potrebe novih generacija gledalaca.
U krajnjoj liniji ne poštuje se Konvencijia o pravima deteta UN koja kaže da ni jedno pravo u Konvenciji nije važnije od drugog i da su sva prava jednako važna i sva treba da doprinesu dobrobiti dece. U praksi, čak i oni koji se svojim radom zalažu za primenu i puno poštovanje Konvencije potpuno zanemaruju član 31. koji govori o pravu deteta na “odmor, igru, slobodno vreme i ucešce u kulturnim i umetničkim aktivnostima”. Ovaj član ostaje uglavnom van razmatranja i kada su u pitanju dokumenti kao što je godišnji izveštaj o poštovanju Konvencije o pravima deteta i njenih fakultativnih protokola Komitetu za prava deteta UN.
Na kraju, radi se i o tome da lično imam dvojako osećanje prema saopštenjima za javnost jer imam utisak da se javnim pismom pere savest, a da učinak, onaj pravi - izostaje.
Zato podsećam da nam se približava 20. mart, Svetski dan pozorišta za decu i mlade i pozivam sve koji se bave decom i mladima da povedu dete u pozorište i obeleže ovaj dan u duhu kampanje ASSITEJa.
Povedite dete u pozorište, napravite od toga dogadaj, odaberite predstavu koja odgovara uzrastu i pripremite mladog gledaoca na doživljaj, ili priredite pozorišni dogadaj sa svojim dacima u školi, u svom odeljenju, biblioteci, a možda organizujete pozorišni dogadaj kod kuce sa drugarima vašeg deteta, ili jednostavno ispričajte vašu priču o doživljaju u pozorištu nekom mlađem pored sebe. Ali pre svega iskoristite Svetski dan pozorišta za decu i mlade kao povod da pričate sa decom, mladima. To svakako ovisi samo o vama.
Diana Kržanic Tepavac
Glumica i pozorišni pedagog