Dragi prijatelji,
Volim pozorište.
Volim magiju ove umetnosti u kojoj smo svi zajedno
U istoj sobi, a svako od nas je tako poseban…
Svako priča svoju priču,
Neko bosonog, a neko u skupim sandalama
Neko sa ledenih polova, neko iz vreline tropa.
Svako prema svom raspoloženju,
Porodici iz koje dolazi, prema svom ukusu, boji kože, svojim problemima, svojim snovima.
Još više sam zavolela pozorište
Kada se glumica u meni susrela sa mladom publikom.
Otkrila sam koliko je tanka linija između stvarnosti i mašte.
Ko govori istinu, ako istina postoji?
Ko laže?
Šta je bolji i suptilniji posrednik između dva ljudska bića…
Stvarnost ili mašta?
Prava je zamka poverovati da je realnost istina,
A da mašta laže.
Zašto me je onda šamar,
Običan šamar na sceni, toliko uznemirio
Pre neki dan
A juče sam,
Potpuno mirno, na televiziji gledala scene iz rata
Koje su najavljivale da nas sutra čeka još veća katastrofa
Još ozbiljnija
Još napetija.
Zašto?
Pitanje je fantastično - i neiscrpno.
To je misterija koja čini pozorište tako dragocenim i tako jedinstvenim.
Svi vi što sedite tu - i čekate da se svetla upale…
Kažite mi, gde je istina, ako istina postoji?
Kažite mi, gde su laži, ako laži postoje?
Najlepše želje od
Suzan Lebo
prevod sa engleskog Milena Depolo