Jednostavnom produkcijom i visokom poetičnošću o esencijalnoj potrebi za pripadnošću
„Woven / Ayanasu”, Dora Theatre Company i Ma Company, 28. septembar u Malom Pozorištu „Pinokio”
Predstava “Ayanasu/Woven“ u produkciji japanskog pozorišta Dora i Ma kompanije reditelja Kenđira Otanija otvorila je Bitef Polifoniju jubilarnog 50. Bitef festivala u novobeogradskom pozorištu Pinokio. Mlada publika imala je retku priliku da se susretne sa jednom specifičnom pozorišnom formom, ne tako zastupljenom u domaćoj produkciji. Reditelj i njegova šarmantna trupa sastavljena od tri glumca i dve glumice kroz pokret i ples govore o statusu i značaju porodice nakon jedne granične situacije, cunamija i zemljotresa koji su pogodili Japan 2011. godine. Uz pomoć jednostavnih, a efektnih rediteljskih rešenja, na goloj sceni, samo uz pomoć svetla i senke (Juničiro Vašizaki) i nežne muzike sa vrlo preciznom dramturgijom (Takuđi Aojagi) japanski glumci predstavili su višeslojnu priču o univerzalnim porodičnim vrednostima, osećanju zajednice, saosećanju, borbi sa bolom zbog gubitka i preporodu.
Sama predstava bi se moglo strukturalno podeliti na tri dela. Prvi deo, koji predstavlja prolog za glavnu dramsku situaciju, prirodnu katastrofu, sastoji se iz niza scena koje predstavljaju svakodnevne rituale jedne savremene porodice, ne samo japanske, već bilo koje kulture. Buđenje, jutarnja toaleta, doručak, odlazak u školu i na posao gradskim prevozom, sa sada već neodvojivim gedžetima, našim produženim organima, nasmejali su publiku vrlo diskretnim slepstik sredstvima postigavši da se poistovetimo sa junacima komada. Među njima prepoznali smo razne generacije jedne porodice, od novorođenčeta do mudre, usporene starice, koja je na dirljivi način bila kontrapukt brzom ritmu života koji karakteriše savremeni svet. U scenskom izrazu zapravo nije bilo ničega što bi nam ukazalo na kulturološke razlike sa jednom tako dalekom kulturom kao što je japanska i taj deo predstave je bez sumnje najlakše dopreo do najmlađih u publici. U drugom delu, nakon dramatičnog, nimalo ilustrativnog predstavljanja glavnog događaja u komadu, same prirodne katastrofe, došlo je do pada ritma predstave i izvesnih nedoslednosti u scenskoj radnji koji su otežali praćenje priče, inače pričane na vrlo izazovan način, odnosno bez reči. U trećem delu, predstava se ponovo vraća na visok umetnički nivo. Naročito ostavlja utisak scena u kojoj glumičin nemi vrisak, najdirektnije se pozivajući na butoh i atmosferu nakon Hirošime i Nagasakija, biva pobeđen dirljivim grupnim zagrljajem, koji nam daje nadu u iskonske ljudske vrednosti, ljubav i brigu za drugog.
Vrednosti ove predstave su jednostavna produkcija i visoka poetičnost. Ona komunicira na emotivnom planu sa publikom, budi čula i maštu, evocira lične uspomene, a ansambl ostavlja utisak snažne povezanosti i osećaja/osećanja za svakog pripadnika grupe. Zato ona na izvestan način i prevazilazu osnovnu temu, odnosno zajednicu porodice, i govori o esecijalnoj potrebi čoveka za pripadnošću i prihvaćenosti. Mogla je da nas podseti da smo slično iskusili pre dve godine, kada je i kod nas isplivala solidarnost.
Ana Popović, pozorišni reditelj
Program „ASSITEJ dijalozi” Udruženja za razvoj pozorišta za decu i mlade ASSITEJ Srbije namenjen je razvoju domaće kritike u pozorištu za decu i mlade i afirmaciji mlade generacije pozorišnih kritičara i teoretičara.