Piše: Diana Kržanić Tepavac
Kada je 2015. godine grupa nemačkih studenata ušla u Arhiv ASSITEJa u Berlinu, tražeći zanimljivosti povodom obeležavanja 50 godina od osnivanja asocijacije, primetili su da se od sedamdesetih godina prošlog veka postepeno izgubila reč mir. “Mir” je nekako neprimetno izgubio na važnosti i težini, valjda zato što se poverovalo da su boljke nesigurnog i uzburkanog društva iz doba istočnog i zapadnog bloka prevaziđene i ostavljene u prošlosti tada već dobro uređenog i sigurnog sveta.
Prošlog novembra bila sam pozvana od ASSITEJ Nemačke i KJTZ (Kinder und Jugendtheaterzentrum) da učestvujem kao ekspert na kongresu HappyNew Ears (International Congress, Music Theatre for young Audiences) u Manhajmu. Dogovarajući se oko detalja mog boravka zamolila sam domaćine Meike Fechner i Annett Israel da mi na povratku omoguće posetu ASSITEJ arhivu budući ionako prolazim kroz Frankfurt. Zanimalo me je da vidim gde se i kako čuva istorija asocijacije koja postoji više od pola veka. I ne samo to, 50. rođendan ASSITEJ International koji smo proslavili prethodne 2015. u Berlinu podstakao me je da više razmišljam o kulturi sećanja, o čuvanju istorijsko-kulturnog nasleđa i o osetljivosti (fragilnosti) ovog zadataka kada je u pitanju umetnost trenutka kakva je po svom karakteru svaka izvođačka umetnost.
Ramišljala sam i o onom važnom a ređe pominjanom članu 29 Konvencije UN o pravima deteta i pravu svakog deteta na nacionalni kulturni identitet. Ovaj me član već duže vreme zanima i provocira iz razloga mog dubokog ubedjenja da dobro poznavanje i poštovanje svojih korena zasnovano na realnim činjenicama, a ne mitovima kakvim uglavnom vole da se služe populisti mnogih država sveta, može da otvori put ka istinskoj toleranciji I solidarnosti. Polazim naime od ideje da sigurnost u vlastiti identitet osnažuje ličnost i podstiče je da bolje razume, poštuje I prihvata drugost.
U duhu proslave 50 godina postojanja ASSITEJ Interantional u čijem je osnivanju aktivno učestvovala i tadašnja Jugoslavija, krajem 2015. godine pokrenula sam snimanje dokumentarnog filma ASSITEJ Srbija juče danas i sutra. Sakupljajući građu za ovaj film, primetila sam da je ovde u Beogradu veoma malo sačuvanih i dostupnih dokumenata koji govore o radu ASSITEJa Jugoslavije u proteklih pola veka. Razloga za to ima više, ali jedan je svakako dominantan: naš ASSITEJ centar nikada nije imao svoj kancelarijski prostor već je uvek bio hostovan u nekom od pozorišta. Stoga su dokumenti o radu ovog ogranka organizacije kroz dekade zavisile o stepenu razumevanja I brige čelnih ljudi u pozorištima. Srećom, centralni arhiv ASSITEJ International čuva dokumentacije svojih ogranaka širom sveta, pa tako I ASSITEJa Jugoslavije.
Prirodno, imala sam velika očekivanja od posete Arhivu; mnogo pitanja koja traže odgovore. Za početak, treba da znam o kakvim je dokumentima reč kada se radi o zajedničkom delovanju naroda na prostorima Jugoistočne Evrope, šta ta dokumenta sadrže i koliko ih ima. Zatim, kako im se pristupa, ko sve može da ih koristi i na koji način. Drugi blok pitanja odnosi se na informacije o aktivnostima Srbije u poslednje dve dekade; koliko su zastupljene i šta nedostaje da bi slika bila potpunija. Nadala sam se još da ću se vratiti sa idejom kako da u našem nacionalnom centru u Srbiji koji radi sa ograničenim ljudskim, prostornim i finansijskim kapacitetima barem započnemo sa sređivanjem i digitalizacijom najvažnijih dokumenata Nacionalnog centra Srbije. I iznad svega pitanje kako sve te informacije upotrebiti da zainteresujemo mlade istraživače u Srbiji za ovu materiju. Sva ova pitanja poslala sam kao odgovor na pismo koje mi je mesec dana pre posete uputio Dr. Jürgen Kirschner naučnik i dokumentarista, čelni čovek arhiva u Pozorišnom centru za mladu publiku u Frankfurtu u KJTZ. Ono što sam zauzvrat dobila kada sam najzad stigla u zgradu ASITEŽa Nemačke i KJTZ gde je smešten Arhiv, nadraslo je moja očekivanja. Za početak dočekao me štampani material sa 4 odvojene celine. Prvi odeljak odnosio se na tekst o Arhivu The Structure of the ASSITEJ International Archives a naredna tri su korespondirala sa mojim unapred poslatim pitanjima. Jürgen me je proveo kroz sve prostorije, upoznao sa sistemom katalogizacije, rasporedom i sadržajima po prostorijama, otvarali smo foldere, zagledali mnoštvo kataloga, plakata, fotografija, mapa, knjiga… otkrivala sam naizgled neatraktivne detalje koji su bacali novo svetlo na neke predstave, umetnike, istorijske trenutke još uvek žive u mom sećanju… dan je naprosto proleteo. Ne pamtim kada sam poslednji put bila toliko izazvana onim što sam saznala tokom tih 7 uzbudljivih sati radne posete Arhivu ASITEŽa u Frankfurtu, zato jedno veliko hvala mojim domaćinima jer ja sam se iz ove posete vratila osnažena i inspirisana.
Čini se da je nevelik broj onih ASITEŽ centara koji uživaju privilegiju da sistematično grade i obogaćuju svoj arhiv. Mnogi nacionalni centri poput ASITEŽa Srbije nemaju svoje prostore i mogućnosti da grade svoj arhiv, zasigurno ne ni delićem ovakav kao u Frankfurtu. Ipak savremene tehnologije omogućavaju da se mnogo toga uradi. Ja lično volim kada imam štampani material, knjigu, brošuru… ponekad u šali kažem da će nas ti virtuelni oblaci možda koštati gubitka memoriječ; dovoljna je jedna snažna erupcija na suncu da se poremeti sistem elektične energije pa da sve stane. Ipak jedan “oblak” u koji staje neverovatna količina arhivske građe može nam biti od značajne pomoći da otrgnemo od zaborava ono što u ovo trenutku stvaramo i još pamtimo. Zatim, ne smemo zanemarivati ni činjenicu da nam sve više nedostaju istraživanja čijim rezultatima podkrepljujemo na primer svoje teze o dejstvu ili uticaju umetnosti na razvoj ličnosti kod dece a kada kreiramo inovativne projekte služimo se tim rezultatima kao legitimnim argumentom u našim tvrdnjama. Tu sad dolazimo do pitanja povezivanja I zajedničkog delovanja različitih struka koje značajno mogu poboljšati naš položaj a efekat rada učiniti vidljivijim. Ne smemo zanemariti ni finansijski faktor. Bez sumnje velike zemlje sa bogatom kulturom postaju još i veće jer imaju visoko izgrađenu svest o potrebi očuvanja kulturnih dostignuća i stalnog preispitivanja kulturnog nasleđa u savremenom kontekstu i potrebi stalnog ulaganja. Ali velike zemlje često prate dobro izgrađena sistemska rešenja koja su i ekonomična. U Nemačkoj je stvorena mreža pozorišnih arhiva. Ukoliko neki arhiv iz bilo kog razloga više nije u mogućnosti da se održi, pripaja se drugom arhivu. Iako je ustaljeno da svake godine dolaze studenti koji rade u Arhivu određeni broj časova u nedelji, u KJTZ se razmišlja o malom programu obuke mladih za ovaj specifičan posao u kome su podjednako važna znanja arhiviranja i pozorišne kulture. Važno je raditi na promociji I vidljivosti jednog ovakvog centra, praviti programe koji će privući mlade saradnike, studente iz različitih oblasti: književnosti, kulturne antrpologije, kulturnog menadžmenta. Velika je sreća kada se na čelu arhiva nađe vrhunski znalac i posvećenik kao što je iskusni Jurgen Kirschner koji je ovaj arhiv doveo do perfekcije. I mi u ASSITEJ međunarodnoj zajednici treba da to znamo i cenimo a pre svega koristimo I podržavamo. Ovaj Arhiv ima ogroman potencijal, otvoren je i lako pristupačan a mi svi treba da ga učinimo vidljivim u našim akademskim i umetničkim zajednicama, da ga podržimo da živi kao mesto na kome se stalno rađaju novi projekti , nastaju ideje i snolike vizije o nekom boljem svetu koji može biti ostvariv ukoliko pamtimo i prenosimo svoja iskustva, postignuća i učimo na prošlosti.
I za kraj, da podsetim; kod pravljenja projekata uvek treba planirati i ugrađivati u budžet makar sasvim mali delić troškova arhiviranja projekata I dokumenata. A jednom godišnje napraviti prikaz o aktivnostima i sve to okačiti na Cloud. I jednostavno, pokrenuti arhiv!