Beograd, 07. – 11.oktobar 2013.
Prikaz međunarodne Tabu radionice koja je održana u drugoj nedelji oktobra u organizaciji ASSITEJ Srbija u Beogradu, mogla bi započeti komentarom mladog umetnika iz Bejtrutasa kraja radionice: “ Došao sam tražeći odgovore a odlazim sa gomilom pitanja”. Za razliku od upeglanih fotografija sa prizorima iz ranije održanih radionica u nekim od zapadnoevropskih zemalja u sklopu višegodišnjeg internacionalnog ASSITEJ TABOO projekta, fotografije sa TABOO Belgrade 2013. radionice uglavnom su tamnih tonova, gotovo crno bele ili zamagljene, a moj lični osećaj nakon nedelje tabua u ASSITEJ Srbija centru mogao bi se opisati sa “ usta puna zemlje”. Tabu teme u pozorištu za decu i mlade su velika i sve samo ne udobna tema. One su provokacija svim učesnicima radionice, bez obzira odakle dolaze. Jer, tabu teme su prisutne apsolutno svuda ali ih možda ne vidimo dovoljno dobro, ili pak ne želimo da prihvatimo suočenje sa njihovim postojanjem u društvu u kojem živimo. A tek govoriti o njima u pozorištu za decu i mlade, to je zadatak koji otvara čitav spektar pitanja svima koji se bave pozorišnom kulturom za mladu publiku.
Zanimljivo je kako se na svakoj od Tabu radionica izdvoji jedna ili dve dominirajuće teme koje su gotovo po pravilu tačna refleksija, ili i više, svojevrsna dijagnoza stanja u društvu u kome je radionica održana. Ako dodamo da je struktura ove radionice u Beogradu podređena prepoznavanju i razumevanju tabu tema iz ugla desetogodišnjeg deteta, sasvim je logično da iskustva ove radionice -laboratorije, mogu da posluže kao veoma precizna uputa za stvaraoce u pozorištu za decu i mlade u kontekstu rešavanja nagomilanih edukativno vaspitinih problema kod nas. Upravo me zbog toga i plaše foto zabeleške sa radionice, bez mnogo svetla i boje, kao i ona zemlja sa početka ovog teksta. U vremenu opšte krize, finasijske, organizacione i potpunog poremećaja sistema vrednosti, pravi je uspeh uopšte okupiti zanimljive stvaraoce, izbalansirati sastav grupe i uopšte u našim (ne)uslovima održati jednu međunarodnu radionicu sa ovakvim teškim sadržajem. I,... šta je to bilo? Krenimo redom.
Već smo ranije pisali o TABOO ASSITEJ International projektu. Tabu je višegodišnji Internаcionаlni ASITEŽ (ASSITEJ) projekаt koji se bаvi tаbu temаmа u pozorištu zа decu i mlаde u rаzličitim sredinаmа i kulturаmа započet 2008. pilot radionicom u Karaksu (Venecuela). Od tada je realizovano 9 radionica uključujući i upravo završene radionice u Monte Videu (Urugvaj) i Beogradu. Projekаt se sаstoji od nizа uglavnom jednonedeljnih rаdionicа, nаmenenjih umetnicimа i stvаrаocimа u pozorištu zа decu i mlаde, koje se održаvаju uvek u drugoj zemlji domаćinu. Učesnici su reditelji, glumci, pisci, drаmski i pozorišni pedаgozi i drugi pozorištnici iz zemlje domаćinа u kojoj se radionica reаlizuje i umetnici koji dolаze iz zemаljа pаrtnerа u projektu. Projekat organizuje ASITEŽ nacionalni centar zemlje domaćina uz podršku ASITEŽ centara čiji članovi učestvuju u radionici.
TABU radionice služe kao platforma za mesto kreativnog susreta umetnika i stvaralaca različitih kultura, pozorišnih tradicija i iskustava u pozorištu za decu i mladu publiku. U fokusu radionice je identifikacija tabu tema i pronalaženje umetnički vrednih, i društveno prihvatljivih načina da se gotovo nevidljive a bolne teme prikažu i o njima govori sa scene na deci i mladima razumljiv i podsticajan način. Nа svаkoj rаdionici ispituju se tаbu teme specifične zа sredinu u kojoj se rаdionicа održаvа. Struktura radionice se može odrediti kao laboratorija koja se kreira prema mogućnostima, potrebama i očekivanjima zemlje domaćina a svoj krajnji oblik dobija u odnosu na sastav učesnika. Svаkа rаdionicа se može posmаtrаti kаo jedinstven kreаtivаn susret, kаko između učesnikа iz rаzličitih kulturа i zemlje domаćinа, tаko i kаo rаdionicа kojа odrаžаvа unutrаšnje nаboje ponаosob svаkog učesnikа - umetnikа u odnosu nа postojeći socio-kulturološki background zemlje domаćinа kao i zemlje iz koje umetnik dolazi.
Organizovanje tabu radionice u našoj zemlji imao je za cilj da srpskim umetnicima otvori mogućnost preispitivanja tabu tema iz perspektive“drugih očiju” u ovom ovde i sada prostoru kako bi sagledali sopstvene pozicije i polazišta sa kojih mogu da ubuduće odgovaraju na tabu teme u pozorištu za mladu publiku. Namera je takođe bila da umetnici koji dolaze iz drugih kulturno-pozorišnih prostora preispitaju svoje nasleđe koje uobičajeno u svojoj komfornoj zoni ne dovode u pitanje, da steknu iskustva kojima će moći bolje da razumeju kako svoje delovanje u drugoj zemlji, ovoga puta Srbiji, tako i u svojoj. Na kraju ali nikako na poslednjem mestu po važnosti tu je i namera da se stvaraoci međusobno upoznaju, prepoznaju i otvore mogućnosti za nove zajedničke projekte.
Radionica TABU Beograd 2013. u organizaciji ASSITEJ Srbije, održana je u drugoj nedelji oktobra u prostoru ASSITEJ-a i pozorišta Boško Buha na I spratu na Trgu Republike u Beogradu. Radionica je trajala 5 radnih dana sa 8 radnih sati dnevno uz učešće 18 umetnika različitih umetničkih disciplina (pisci, koreografi, glumci, klovnovi, reditelji, igrači, muzičari) iz 10 zemalja (Finske, Švedske, Norveške, Severne Irske, Danske, Libanona, Argentine, Slovenije, Hrvatske i Srbije). 
Sledeći set osnovnih ranije utvrđenih principa grupa se sastojala od nekolicine učesnika prethodnih radionica dok su se drugi sa tabu temama u pozorištu za decu i mlade propitivali kroz ovu radionicu po prvi put. Voditelji, bolje reći facilitatori koji su oblikovali i pomagali da radionica teče nesmentano kroz unapred dosta široko postavljen ali ozbiljno pripremljeni program bili su: pisac i dramaturg Milan Marković i Tuomo Railo, plesač savremene igre i koreograf iz Finske. Oni su preuzeli strukturu radionice na kojoj su učestvovali u Odsherrd-u (Danska) 2012. i primenili principe praktične laboratorije koja će proizvesti iskustvo koje treba da utiče na budući na rad svih učesnika. U radionici su korištene igre, tehnike improvizacije, nastali materijali su se međusobno prezentovani , o njima se diskutovalo, scene su zatim dorađivane, prikupljani novi materijali i stvarale nove scene, ponovo diskutovalo....Sastavni deo radionice bila su i dva susreta sa grupom dece osnovnoškolskog uzrasta.
Učesnici umetnici su bili pozvani da donesu sa sobom predmete, simbolične podsetnike na lične priče koje su trećeg dana radionice podelili sa svima. Lične priče su imale za cilj da se učesnici bolje upoznaju, da ukažu na tabu teme koje su značajne i provokativne za njih same kao i da posluže kao predložak za njihovo dalje propitivanje i eventualno osceničavanje. Učesnici su tako govorili o anoreksiji i bulimiji, smrti, ćutanju o nestanaku ljudi u represivnim režimima, o žrtvovanju dece iz verskih pobuda ili običajnih rituala i pristajanju drugih društava na to ćutnjom, o strahu od iskazivanja-primanja emocija u ranoj dobi, o očekivanjima roditelja i društva, o seksualnom identitetu, o strahu, o homoseksualnosti i homofobiji.
Zа pozorište je vаžno pitаnje forme, iznаlаženjа izrаzа koji korespondirаju sа publikom dаnаs i ovde pa su u sаrаdnji sа Osnovnom školom Vladislav Ribnikar iz Beograda orgаnizovane dve interаktivne rаdionice sа grupom desetogodišnjaka, učenika četvrtog razreda . Prvi susret sа decom održan je drugog dana radionice u njihovoj školi. Radionica je imala zadatak da ispita koje su teme o kojimа decа ili odrаsli nerаdo ili uopšte ne govore u njihovom kućnom ili školskom okruženju. Nakon zajedničkog predstavljanja i grupnih zagrevajućih igara, učesnici radionice su formirali manje grupe sa učenicima i razgovarali, opisivali i crtali karakteristicne situacije vezane za njihovo viđenje i razumevanje zabranjenih tema, ili su ostavljali poruke koje nisu mogli ili smeli da izgovore ispred drugih. Ovako dobijeni materijali poslužili su u narednim danima kao povod i inspiracija za stvaranje niza scena. Poslednjeg dana ista grupa dece došla je u prostor radionice u kojem im je prikazano 7 odabranih scena. Radni naslovi prikazanih scena: “Ljubav je slepa”, “Prebrojavanje”, “Flauta”, “Priče o smrti - Hrčak”, “Who is Jacskon” i “Flying puppet”. Scene su govorile o isključivosti, isključenosti, prihvatanju i pravu drugačijeg, očekivanjima roditelja, bulingu, smrti. Reakcije dece bile su izvanredne. Uzbudljiv im je bio ulazak u njima nov i neuobičajen prostor za pozorišnu igru, sa punom pažnjom su pratili svaku scenu ocenjujući naknadno kako im je jako prijalo što nije bilo puno dece: “....od kojih ne mogu da pratim sadržaje na sceni”. U gotovo svim scenama im je scenski jezik bio razumljiv, ni jedna im se scena nije učinila neprimerenom. Naši gledaoci “experti” su voleli što u odnosu na prikazano mogu da se istovremeno smeju i da se plaše ,što je bilo puno akcije. Posebno su uživali u direktnom “oči u oči” susretu sa izvođačima i na kraju interakciji nakon poslednje scene “I am Jackson” u kojoj “zombi” iz scene izlazi iz scenskog prostora i kreće u igru “lovice” sa svojojm publikom. Svoje utiske su (nakon kratke i opšte jurnjave po prostoru budući su svi uskoro postali Jacskon), razmenili još jednom u manjim grupama formiranim pri prvoj radionici i osim razgovora sa umetnicima, ostavili svoje poruke kroz crteže i tekstualne zapise na papiru. Iako smo imali utisak pri prvom susretu da kroz njihova usta slušamo odrasle, roditelje i školske nastavnike, pedagoge, naši mali eksperti su nas ostavili sa veoma preciznim, dobro artikulisanim i zrelim zapažanjima. Po rečima nastavnika ove dece, obe radionice su za njih bile velika radost i ostavile su na njih snažan i pozitivan utisak.
Na poslednjoj sesiji razgovora, umetnici-učesnici su izneli svoje prve utiske o radionici i o prezentaciji za decu.
Ono što se može izdvojiti kao grupa zaključaka većine učesnika jeste pre svega konstatacija da je vremenski okvir premali da bi se ušlo u dubje rasprave i postigli ozbiljniji rezultati po pitanju umetničkih formi. Svi su saglasni da ovakve radionice deluju efikasnije ukoliko se organizuju u izdvojenom prostoru u kome svi učesnici borave sve vreme trajanja radionice.
Radionica je otvorila mnoga pitanja; šta su limiti, da li ih umetnik sam postavlja i da li je to autocenzura ili odgovornost umetnika, ko postavlja – odlučuje o pitanjima forme, sadržaja, postoje li teme o kojima se ne govori određenom uzrastu i najzad o velikoj i značajnoj uslovljenosti društveno-kulturološkim i političkim kontekstom mesta gde se pozorište stvara odnosno, svest o tome za koga se stvara i ko je publika kojoj se obraćamo.
Uz opaske o velikoj zrelosti dece, učesnici su bili zadovoljni prijemom i visokim stupnjem njihovog razumevanja. Opšta konstatacija je bila da su “deca dobila šta su tražila“ a da su prikazane scene zadovoljile visok standard iako nisu donele očekivani umetnički efekat “jer nisu išle preko granice”, što bi bilo za očekivati od ovakvog tipa laboratorije. Po mišljenju učesnika tome je doprineo demokratski način odlučivanja o izboru scena i kompromisna rešenja koja su se vodila velikim pritiskom svesti o aktuelnim događanjima i naglašenom stavu većinske javnosti kod nas pre svega po pitanju homofobije.
Na pitanje kako organizovati efikasnije tabu radionice u budućnosti rečeno je da su ubuduće dobrodošle prezentacije svih učesnika na temu tabua u zemljama iz kojih dolaze , predloženo je da se radionice formiraju po interesnim grupama i da se dovode stručnjaci drugih struka koji će govoriti o tabu temama iz svog ugla. Jedan predlog odnosio se na podršku piscima koji u svojim zemljama nemaju mogućnosti da govore o tabu temama a koja bi se sprovodila kroz praksu publikovanja-izvođenja njihovih tekstova u drugim sredinama gde za to postoje uslovi, naravno uz poštovanje anonimnosti autora.
Ovaj poslednji predlog proistekao je kao zaključak jednog dela diskusije koji je čini se ostavio najsnažniji utisak na sve učesnike jer je otvorio čitav korpus fundamentalnih pitanja tabua koji se odnosi na seksualnost i seksualni identitet u pozorištu za decu i mlade. O tome jedan od učesnika kaže: “Not that there was any kind of homophobia among artists, but the difficulties of raising these issues and present them on the stages of theatre for young audiences in different cultures are imminent. And this is not just a problem in countries with oppressive political situation, there is still a lot to do everywhere when it comes to children, sexual education and art. What are the smart and stylish ways presenting gay issues in oppressive societies, can theatre for young audiences tackle issues with “strong political tension charge” without putting the whole art form into risk?”
Ova poslednja rasprava najbolje odslikava atmosferu opterećenja u kojoj su trenutno stvaraoci u Srbiji a radionica obeležena pitanjem homofobije koje , valja napomenuti, u vreme održavanja radionice bilo izraženo prisutno u javnosti u Srbiji te su ga deca sama istakla kao temu u prvom susretu sa umetnicima.
Suština tabu tema u pozorištu za decu i mlade je pitanje forme, mere i visoke svesti kome se obraćamo. Meni lično nisu nepredvidivi mogući pravci razmišljanja naših gostiju, zanimljivije je bilo iskustvo naših učesnika, koje doživljavam kao umetnike širokih pogleda. Radionica me je direktno suočila sa tabuom stigme kao ključnim faktorom za razumevanje svega u čemu smo svi mi ovde, svih frustracija i nerazumevanja umetnika, stvaralaca sa naših prostora. U susretu sa nama samima dok se sameravamo sa svetom bilo u pozitivnom ili negativnon kontekstu, u pozadini stoji ovo bolno pitanje. Stigma koju smo potisnuli duboko, zatrpali je naslagama koječega i koja nas nagriza, ponekog i razapinje ili rastače. Toliko o nama, autorima, uopšte odraslima koji okružujemo decu, hranimo ih i filujemo sadržajima i vaspitavamo.
A opšti zaključak radionice može da se svede na poruku: kulturološki tabu je različit, univerzalnih odgovora nema.
Diana Kržanić Tepavac, u Beogradu 27.oktobra 2013.
TABOO radionica realizovana je uz podršku Ministarstva kulture RS i Sekretarijata za kulturu Beograda. Radionica se naslanja na iskustvo niza radionica realizovanih od 2008. godine u Venecueli, Finskoj, Islandu, na Kubi, u Argentini, Brazilu,Danskoj i Austriji. Po prvi put u okviru Tabu projekta istovremeno-paralelno su održane dve TABU radionice: u Srbiji i u Urugvaju. Ove dve paralelno vođene radionice biće zajednički prezentovane u svetskoj ASSITEJ i stručnoj pozorišnoj javnosti.
Izvršni odbor svetske ASSITEJ asocijacije odlučio je da u okviru 18.ASSITEJ Kongresa koji će biti održan u mаju 2014. u Vаršаvi u Poljskoj, posebnu pažnju posveti TABU projektu i ovaj model saradnje kao primer uspešnog internacionalnog projekta koji se neprestano razvija i uključuje veliki broj zemalja i umetnika, umetnika i stvaralaca iz čitavog sveta predstavi kroz rezultate svih do sada realizovanih radionica ovog velikog ASSITEJ projekta što uključuje i iskustvo TABU radionice Beograd 2013.