Priče sa malog odmora

„Priče sa malog odmora“ je program za mlade dramske pisce, čiji je krajnji cilj nastanak kratkih komada za mlade, a koji će svoja scenska izvođenja doživeti kroz predstave koje će pripremati učenici osnovnih škola kroz rad u školskim dramskim sekcijama. Uvereni smo da pozorište za decu i mlade nije samo čin izvođenja predstava pred publikom, već (i pre svega) direktan kontakt sa njom, živa razmena ideja i stavova, i mesto dvosmerne komunikacije. Upravo zato je pokrenut ovaj program koji se bazira na iskustvu susreta mladih dramskih pisaca i njihove publike - učenika viših razreda osnovne škole, a sve zato da bismo direktno od publike kojoj se obraćamo čuli šta su teme koje je zanimaju, koji su njihovi svakodnevni problemi i šta je ono što bi oni zapravo voleli da vide i čuju na sceni. Vrlo smo zainteresovani da vidimo kakvo pozorište njih zanima, i želimo da prestanemo da pretpostavljamo koje bi sadržaje oni želeli da vide. Želimo da čujemo njih.

Prvi, pripremni, deo ove radionice održale su Milena Bogavac, dramska spisatejica i Maša Avramović, pedagoškinja i aktivistkinja za prava deteta, i njihove radionice bile su namenjene samim dramskim piscima. Maša Avramović je u svojoj radionici zajedno sa mladim piscima analizirala školu kao instituciju, ali i kao mesto na kome se odvija svakodnevni život đaka. Milena Bogavac je mlade pisce uputila u niz radioničarskih igara koje i sama koristi u svom radu, a koje su pisci nakon toga koristili u radu sa učenicima.

Nakon toga, mladi pisci su održali osam radionica sa učenicima sedmih razreda Ogledne osnovne škole Vladislav Ribnikar i Osnovne škole Bratstvo i jedinstvo iz Pančeva. Cilj ovih radionica je bio da kroz direktne susrete i rad sa učenicima mladi dramski pisci dođu do tema za svoje kratke komade – do priča sa malog odmora – do priča koje se učenika stvarno tiču.

Treći i završni deo radionice je samo pisanje tekstova, petnaestominutnih komada za mlade. Od početnih ideja do finalnih verzija komada polaznike radionice je sprovela dramaturg Milena Depolo.

 PREOKUPACIJE MLADIH KAO POZORIŠNA TEMA

Pozorište je za decu jedinstveno iskustvo u kome imaju mogućnost da stvaraju sopstvena značenja, koje zaheva određeni angažman, a kvalitet ovog angažmana će se popravljati ukoliko decu i mlade naviknemo da redovno odlaze u pozorište. Pozorišna pismenost je važna jer otvara mogućnost za tumačenje i davanje smisla svetu koji nas okružuje. A te veštine su deci preko potrebne u svetu koji je danas takakav kakav jeste.

Međutim, trenutna situacija je takva da tinejdžeri na pozorište gledaju kao na produženu ruku škole, kao mesto gde ih neko “pametan i odrastao” nečemu uči. I tako će i biti dok odlaskom u pozorište smatramo samo ono vreme koje protekne od ulaska u salu, do izlaska iz nje pošto se predstava završi. Cilj ove knjige je da pokaže da pozorište može da bude i mesto dvosmerne komunikacije i mesto gde će neko želeti da sasluša decu i mlade, gde će ih uvažiti kao ravnoprave sagovornike. Samim tim, pozorište nije mesto gde nam neko servira gotove životne stavove, upakovane i sa mašnicom, već nas provocira da razmišljamo i formiramo sopstvene.

Školsko pozorište omogućava mladima da osvoje teatar i scenu kao sopstveni prostor, na kome se osećaju sigurno, kao mesto koje im pruža podršku, kao mesto na kome postavljaju pitanja koja ih zanimaju i dolaze do mogućih odgovora. Kao mesto na kome su važni i koje je, naravno, vrlo zabavno. Samim tim, i njihova škola postaje takvo mesto, i oni tamo rado odlaze. Mislim da i škole i školski sistem prosto “vape” da pozorište uđe u njih, a zašto je toliko teško doći do toga - verovatno zato što je školski sistem kao i svaki glomazan i teško promenljiv, pa makar i na bolje.

Komadi nastali iz radionice “Priče sa malog odmora” svoj pun krug obići će tek kada se vrate u škole – dakle kada budu čitani i analizirani u školama, i izvođeni u dramskim sekcijama. To je njihova prevashodna namena, i u izvođenju učenika oni zapravo dostižu svoj puni kvalitet. Ali, nije važno samo izvođenje, već i kultura čitanja. Mi smo se pobrinuli da I čitanje ovih komada bude vrlo aktivno, tako što smo ponudili dva kraja svakog komada. Biranje jednog od ta dva ponuđena kraja je poziv na dalje promišljanje, diskusiju, analizu komada i pitanja koja on postavlja bilo samo unutar dramske grupe koja ga postavlja ili, još bolje, diskusiju sa publikom… Osim dva kraja, mi smo u knjizi “Priče sa malog odmora” ponudili i set „pozorišnih“ igrica i aktivnosti koje svakako preporučujemo uz čitanje i rad na komadima, jer pomažu u njihovoj analizi, a samim tim i u analizi sveta koji nasokružuje.

Što se tiče njihovog eventualnog života u okviru repertoarskih pozorišta za decu i mlade, i njega bi svakako bilo zanimljivo videti, ali za sada se pozorišta drže svojih dobro utabanih puteva. Domaća pozorišta se, primorana da se rukovode zahtevima tržišta, najređe opredeljuju za naslove koji su namenjeni ovom uzrastu, dakle starijem osnovnoškolskom i srednjoškolskom, I uopšte za naslove koji nisu bajke ili klasici. Naravno, izuzeci postoje, ali su još uvek upravo to – izuzeci. Da bi se to promenilo, dragoceni su upravo ovakvi susreti koji podstiču saradnju pozorišta I škola. Uostalom i u Danskoj, u čiji pozorišni i školski sistem često gledamo sa setom (jer ga nikad nećemo dostićI), promene u pozorištu za decu počele su kada su se pedagozi obratili upravama i od pozorišta tražili da se deci obraćaju drugačije nego bajkama.

Milena Depolo