Džoji (8 godina) i Džoždo (11 godina) su deca koja pohađaju Kuću mnogosti (House of Muchness), „mesto gde mladi ljudi mogu da pripadaju kolektivu i grade osećaj društvene povezanosti, razvijaju umetnički izraz i nađu svoje srodnike na polju kreativnosti“, u Branzviku, Australija. Reči koje slede transkript su razgovora s osnivačem i umetničkim direktorom, Aleksom Vokerom.
DŽOJI (8 godina) :
Sve je povezano s pozorištem. Tamo gde sam ja rodjena pozorište je veoma posebno. U Indiji.
Iako sam bila u sirotištu, znala sam da je kod nas pozorište važno. Moja mama je deo pozorišta. Ja sam deo pozorišta. Ja idem u Kuću mnogosti, to je jedna vrsta pozorišta – pravimo predstave. Tako nešto. Svako dete ima pravo da radi zabavne stvari. Kao u Kući mnogosti. Ja radim i Bolivud, pošto se to slaže s onim odakle potičem.
Sve je pozorište. To je teško da se objasni. Ne bih pokušavala da objašnjavam nekom ko to ne razume, ja bih ih samo povela, pokazala, a onda bi sami videli.
Pozorište je ti. Šta god da radiš je pozorište. Sve oko tebe je pozorište. Ti si pozorište. Celo tvoje telo radi zajedno, kao pozorište. Da napravi jednu veliku predstavu. A ta predstava jeste tvoj život.
Bez pozorišta, ne bi bilo mašte. Niko ne bi mogao da bude ono što je. Kad ne bi bilo priča, svima bi stalno bilo dosadno. Malo mračno – ne bi se baš lepo osećali. Bilo bi ko na Mesecu. Niko ne bi mogao da komunicira s drugima, zbog onih velikih šešira.
Ako nemaš mašte, pa, onda samo pozorište može to da popravi. Od njega svašta učiš. Možeš da učiš o ljubavi. Kako ona izgleda na različite načine. I kako razni ljudi koji možda ne znaju da li mogu da se vole, e, pa, mogu. Ako je priča baš moćna, može da nas promeni. Pozorište je posebno i dobro i lepo. A moramo da imamo sva osećanja – ako nas predstava rastuži, znači da može i da nam da nadu – da posle može da se dogodi nešto dobro. A uglavnom se i dogodi.
DŽODŽO (11 godina):
Ja imam 11 godina i disleksiju. Ja sam neko ko malo psuje. Volim ljude koji razumeju mene kao mene. Hoću da budem deo nečega. Ja sam neko ko želi da promeni svet. Članica sam Dečje partije, a ona se bavi decom i idejama i politikom u pozorišnoj predstavi. Možda ću tako početi da menjam svet.
Pozorište je važno zato što prikazuje priče. Priče pokazuju generacijama i generacijama ljudi šta se dogadja. Odakle su, zašto su ovde i kako to da su ovde. Stvari koje treba da znamo. Onda možemo da razumemo ljude i njihovo ponašanje.
Moja prva predstava bila je zapravo jedan muzički festival u Adeleidu kad sam bila u maminom stomaku. Prva pozorišna predstava koje se sećam bila je jedna opera. Pošto je Rodžerov rodjak operski pevač. Rodžer je bio moj deda.
Volim kad u pozorištu moraš da koristiš maštu, svoju maštu koja se razlikuje od bilo čije druge. Zato što se nešto u predstavi teško vidi ili nije tu, moraš to da zamisliš. Ti to izmisliš. A onda sve to baš dobro vidiš. Ali ljudi u svojim glavama mogu da imaju priču ili slike koje su drugačije od onog što je u mojoj glavi.
Ako ne vodite decu u pozorište, pozorište će stati. Pozorište prikazuje živote i srca i duše u nekoj radnji. Kad bih ja vodila neko dete u pozorište, malo dete, ja mu uz put ništa ne bih objašnjavala. Dete bi gledalo, a onda bi ono meni objašnjavalo.
Kad bi meni rekli da više ne mogu da gledam pozorišne predstave, ja bih bila tužna, ja bih bila ljuta.
Da nisam gledala neke od stvari koje sam gledala u pozorištu, ja ne bih bila ja.
A ja se sebi baš dopadam.
Sa engleskog prevela Marija Stojanović