„Od kako sam se rodio, odrastao sam sve vreme imitirajući svoje roditelje. Kako se hoda, kako se jede, kako se govori; sve to sam naučio imitirajući roditelje. Onda, od trenutka kad sam bio dovoljno star da razumem stvari, naučio sam da idem u pozorište, u koje su me vodili roditelji. Pozorište je za mene bilo čarobna zemlja. Prvo što se vidi kad se uđe u pozorište bila je spuštena zavesa. Sećam se da sam čekao da se zavesa podigne s ogromnim iščekivanjem, pitajući se šta se iza te spuštene zavese nalazi. Kad bi se zavesa konačno otvorila, iza nje je bio svet snova sačinjen od scenografije, svetla i kostima. Nekad je to bilo nešto nalik stvarnom svetu, a nekad pejzaž u stvarnom svetu nemoguć. Bilo je tu izvođača u različitim obličjima, koji su se smejali, pevali i igrali. A tokom pauze, čuli su se zvuci lupanja i zveketanja. Bilo je to malo pozorište, a ja sam sedeo u prvom redu, mogao sam da podignem zavesu i provirim. Na moje iznenađenje, scena se za tren menjala, velika scenografija se okretala i povlačila unazad. Kasnije, kod kuće, imitirao bih glumce. Omiljen mi je bio lik samuraja. Nacrtao bih muževne obrve, napravio periku i igrao se mačevanja s drugarima, mačevima od bamubsa. Do sedmog razreda sam već pravio makete scenografija; rotaciju, scenografiju od minijaturnih sijalica... I naravno, pokušavao sam da izvodim promene scenografije.
Usled ovih iskustava, konačno sam se pridružio profesionalnoj pozorišnoj trupi. Ali u to doba nije bilo škola za savremeno pozorište. Savladao sam konvencionalno pozorište i učio pozorišne tehnike prenošene konvencionalnim putem. Da bi se izučilo konvencionalno pozorište, treba imitirati sve što radi učitelj i truditi se da se bude tačno kao učitelj. Onda sam jednog dana neočekivano zaslužio priliku da radim pod vođstvom Pitera Bruka. Prva lekcija kod njega bila je improvizacija, koju nikad do tad nisam iskusio. Iako mi je rečeno da improvizujem, nisam imao pojma šta da radim, tako da sam počeo da pravim pokrete u kojima sam kombinovao sve konvencionalne pokrete naučene u Japanu. Ali, jednog dana, Bruk mi je dao poruku koja je glasila „Ne imitiraj konvencionalno japansko pozorište“. Pod utiskom te poruke, osećao sam se kao da su me samog bacili u veliki okean. Nisam imao na šta da se oslonim i bio sam kao brod koji posle brodoloma pluta tamo amo. Ali, to je bio trenutak kad sam po prvi put pomislio na stvaranje. Shvatio sam da moj rad nije da prosto reprodukujem ono što je postojalo u prošlosti, kako to čini konvencionalno pozorište, već da kreiram sopstveni izraz. A stvarati ne znači stvarati ni iz čega, kako to radi Bog, već imitirati ono što je ranije postojalo i ići dalje od toga. Na Van Goga je uticao Ukijoe, Pikaso je svoje slike stvarao inspirisan afričkom umetnošću, a Miro je dobijao ideje od kineskog pisma; sve se razvilo iz nečega što je već postojalo.
Put kojim sam ja krenuo verovatno je isti takav. Moj život bio je imitiranje svega što sam u pozorištu video i čuo, uz trud da se ode dalje od toga. A ovo iskustvo me je navelo da pronađem način života, kroz pozorište i izvan njega.“
Joši Oida je glumac, pozorišni reditelj i pisac. koji je počeo karijeru kao glumac u klasičnom japanskom teatru a od 70-tih godina je radio sa Piterom Brukom u Međunarodnom centru za pozorišna istraživanja CIRT. Poznat je širom sveta kroz uloge ostvarene u predstavama “Mahabharata”, “Bura” i dr. Takođe je režirao brojne predstave i opere i objavio 1989. knjigu “An Actor Adrift” koja je prevedena na 17 jezika i smatra se glumačkom biblijom širom sveta. Primio je više viteških priznanja u Francuskoj gde živi i radi.
* sa engleskog prevela Marija Stojanović