* Jelena Paligorić, mlada dramaturškinja, na preporuku ASSITEJ-a Srbije učestvovala je na ovogodišnjem INTERPLAY EUROPE.
Interplay program, koji je 2014.godine organizovao ASSITEJ Austrije, održao se u Bregenzu, malom gradu na jezeru Konstanc, na tromeđi Austrije, Nemačke i Švajcarske u periodu od 7. do 12. jula 2014. godine. Svi učesnici da bi učestvovali na Interplayu prethodno su morali poslati originalnu dramu koja nije morala biti u svojoj finalnoj verziji. U nastavku, izveštaj će se primarno baviti temama dramskih tekstova, mentorskim radom i dosadašnjem autputu koji je već postignut u toku ili nepsoredno nakon završetka Interplaya.
Kao predstavnik Srbije, na Interplay sam aplicirala sa dramom “ Zašto ne mogu da te pitam gde si otišao “, prevedenom na engleski jezik za same potrebe programa. U pitanju je bila treća verzija drame. Dodeljeni mentori bili su mi iz Turske ( Saziye Dagyapan, dramaturškinja ) i Švedske ( Marie Hedenius ), a članovi moje grupe bili su iz Nemačke, Austrije, Rumunije, Litvanije. Program je koncipiran tako da je čitav dan isplaniran u sat. Organizatori su osmislili svaki trenutak i na tome sam im beskrajno zahvalna. Okosnica programa je deo BASE GROUPS tj. grupni rad sa mentorima koji je ispunjavao veći deo dana i obično se održavao u dva bloka. Prvi blok posle doručka u trajanju od tri sata, drugi deo posle ručka u trajanju od dva sata.
Imala sam sreću da sam dospela u grupu u kojoj su mentori insistirali da se čitavi tekstovi pročitaju naglas pred grupom, iako je obaveza svakog od učesnika bila da pre početka to već uradi. Ovo se pokazalo kao odlična stvar, zato što je to bio drugi put da se dolazi u kontakt sa tekstom, ali da se ovaj put isti “ čuje “ - svi dramski tekstovi čitali su po ulogama. Potrebno je naglasiti, da nisu sve drame bile celovečernje – dve od pet iz grupe su dramoleti koji pretenduju da postanu polučasovne ili jednočasovne drame. Nakon čitanja, unutar grupe je postojao sistem po kome se radilo – svi sem autora bi se bavili analizom teksta, dok bi autor zapisivao sve komentare.
Kretalo bi se od osnovnih podataka – ko su likovi, gde se dešava, šta je sukob, šta tema, da li ima skrivenih značenja, stil, podtekst, metatekst. Nakon rasprave koja je bila jako živa, autor bi postavljao eventualna pitanja. Moram da naglasim da ovaj princip nije bio primenjivan u svim grupama na Interplayu, tako da se smatram pravom srećnicom, što je na insistiranje mentora ovakav metod ostvaren.
Drugi, jako važan aspekt bila je sloboda u komunikaciji. Unutar grupe formirana je jako dobra energija, pauze se nisu koristile, svi su se trudili da što više nauče. Takva, radna atmosfera rezultirala je mnoštvom konkretnih saveta za rad na budućim tekstovima, kao i na usavršavanju postojećih te razmenom informacija, časopisa i publikacija.
Dve teme na BASE GROUP sastancima naročito su se izdvojile. Prva je tema naslova, sa kojim su sve kolege iz grupe imale problem. Kako doći do najboljeg naslova, koji su metodi da naslov ostane upamćen, kako funkcioniše fenomen naslova u marketinškim vodama prodaje predstave. Druga, i možda i najvažnija tema koja se izdvojila je položaj dramaturga i dramskih pisaca u lokalnim zajednicama autora. Poražavajuća činjenica je da je svuda isto kao i u Srbiji. Tekstovi mladih autora slabo se čitaju, studenti i svršeni diplomski dramskih akademija rade besplatno, radeći druge stvari koje plaćaju račune. Ponekad pisci uzimaju stvar u svoje ruke, pa postavljaju sami svoje tekstove sa prijateljima i kolegama kao no budget projekte. Situacija je svuda ista, iako Austrija i Nemačka imaju neuporedivo veće budžete od Srbije. Okvir ovih okolnosti koliko god da je strašan ne uzrokuje depresiju, već entuzijazam. Svi ljudi koji su bili prisutni pišu i ne nameravaju da prestanu. Zarađen novac na nekom drugom mestu ulaže se ili će se ulagati u buduće prevode. Svi smo se jednoglasno složili da se situacija u dogledno vreme mora promeniti zato što je nemoguće da tolika količina rada i uloženog vremena ode u nepovrat.
Drugi deo programa vezan je za ONE ON ONE sesije. Naime, na slobodnoj volji učesnika bilo je da izaberu nekoga od mentora koji nije u njihovoj grupi da pročita rad i da imaju razgovor. Prvo sam se raspitala da li postoji neko ko je fokusiran baš na teatar za decu i adolescente. Nemački mentor, ( Holger Shober ) je pročitao moju dramu i pričali smo oko sat vremena. Kod njega sam takođe bila i na radionici koja se ticala pisanja tekstova za mladu publiku koja je bila u okviru programa ARTISTIC GATHERINGS. Tu dolazimo do još jednog utiska – radionica o pozorištu za mladu publiku bila je najmanje posećena – bilo nas je samo troje. Ostali učesnici su otišli na druge edukacije koje se tiču pozorišnih scena u njihovim zemljama, te plasmana dramskih tekstova. Druga stvar je da od svih učesnica INTERPLAYa, samo moja malenkost i još dve učesnice smo napisale tekst za decu. Prosto, činjenica je da tekstovi za decu nisu bili fokus interesovanja učesnika.
Treći deo programa sam na neki način uradila sama. Danska učenica, Eva Boland Koch, koja je u Austriju došla sa tekstom za decu i ja smo razmenile drame, pročitale ih i uradile detaljnu analizu u toku slobodnog vremena. Pošle smo od toga da jedna drugu ne poznajemo, kao ni zemlje iz kojih dolazimo i trudile se da vidimo koliko naši tekstovi govore o univerzalnim temama i imaju ili nemaju internacionalni karakter. Prolazile smo obe drame scenu po scenu, sa detaljnom analizom rečenica, sukoba konteksta i toga kako tekst zvuči na engleskom. Korisno je napomenuti da je Eva starija od mene deset godina i majka troje dece, tako da dolazi iz jednog potpuno drugog konteksta – ona posmatra tekst i kao sigurna publika, kao majka koja je pisac ali i vodi svoju decu u pozorište – znači potencijalni kupac karata. S obzirom da je ta kreativna rasprava vođenja tokom slobodnog popodneva, mogu slobodno da kažem da je to bilo jedno od najbolje iskorišćenih slobodnih popodneva u životu.
Ono što je najvažnije ipak je, šta ostaje nakon euforije kakvu neminovno nosi ovako kvalitetno stručno usavršavanje ?
Unutar grupe u kojoj sam radila, postignut je dogovor da ostanemo u stalnom kontaktu sa mentorima. Nemački mentor, koga sam izabrala sama, rekao mi je da dramu prevedem na nemački, a zatim se i Kai, jedan od organizatora Interplaya takođe uključio i rekao da ne bi bilo loše da dramu prevedem na nemački i pošaljem mu. Troje učesnika iz moje grupe su se ponudila da dramu distribuiraju kako mogu. Maya, nemačka učesnica je pristala da nađem način da neko prevede njenu dramu ( izvorno pisana na engleskom ) pa da pokušamo da organizujemo javno čitanje. Svoj tekst u najnovijoj verziji i novom prevodu poslaću na zahtev učesnika i u Tursku i Rumuniji. Otvarala su se određena pitanja mogućih koprodukcija.
Ostatak poznanstava se uspostavljao u toku obroka, ali je interesantno da je na primer, bugarski učesnik, Ivan, pobedio na konkursu Narodnog pozorišta iz Beograda ali da njegov tekst nikada nije postavljen usled promene uprave i nekih tehničkih problema. Obećala sam da ću probati da uradim nešto sa tekstom, pa sam ponudila isti Vladanu Đurkoviću, mom kolegi i umetničkom direktoru Dadova, koji je obećao da će tekst pročitati. Smatram to vrlo važnim, a to je podrška između samih pisaca koji su ove godine bili u Austriji. Takođe, sa dve članice moje grupe ću se sastati u Beču, a sa jednom od njih pišem zajednički projekat.
Javna prezentacija koja je održana poslednjeg dana, makar u slučaju moje grupe, sastojala se od javnog čitanja najboljih delova drama. Akcenat je bio da se čuje tekst, na samom piscu i rečenici. Fenomenalno iskustvo. I na kraju, od svih festivala i stručnih usavršavanja smatram Interplay definitivno najznačajnijim. Fokus je na samom dramskom piscu, svi saveti koji se dobijaju su iskreni i upotrebljivi. Bregenz je tih dana bio pun entuzijazma i vere da je kvalitetno pozorište uvek počinjalo od dobrog dramskog teksta.
Što se tiče ostalih programa, domaćini su pokazali neverovatnu fleksibilnost i predusretljivost. Smeštaj u idiličnom katoličkom samostanu sa ogromnom baštom, internet i biblioteka koji su bili dostupni tokom celog vremena, gledanje svetskog fudbalskog prvenstva, publikacije sa prethodnih događanja u vezi sa ASSITEJ-om pojedinih zemalja, odlična hrana i posete žičari i operskom festivalu u Bregenzu. Razmena dragocenih informacija sa svim učesnicima bila je nesebična i spontana.
Interplay je neponovljivo iskustvo. U toku svog boravka u Bregenzu, zahvaljujući ASSITEJu Srbije upoznala sam predivne ljude, naučila neverovatno mnogo, probudila svoje iskustvo iz oblasti pozorišnog pisanja uopšte. Beskrajno hvala svima koji su ovaj moj boravak učinili ovako korisnim, predivnim i pre svega mogućim.