Kako uopšte početi poruku u slavu pozorišta, posle čitave godine koja je protekla takoreći sasvim bez pozorišta?
Kako je moguće rečima slaviti pozorište, sada, kada reči sve više blede, zamuckuju i posustaju pred realnošću koju nastoje da opišu i objasne - naročito deci?
Ova poruka bi, stoga, veoma lako mogla da se pretvori u poruku samosažaljenja u ime nas, pozorišnih umetnika, širom planete, koji smo, možda prvi put u našoj umetničkoj egzistenciji, suočeni sa fundamentalnim pitanjem sopstvenog smisla i smisla pozorišne umetnosti, ali i pitanjem zajedništva, zajednice i solidarnosti koji su osnovna supstanca pozorišta još od njegovih ritualnih pra-početaka.
Ova poruka bi, zaista, mogla da bude i patetični vapaj za prošlim vremenima, koja naše sećanje, pretvara u bolja nego što su zaista bila.
Ova poruka bi mogla da bude i opomena našoj posrnuloj savesti zbog planete koju svakim danom sve više pustošimo, dok naša i pluća naše dece udišu trulež i otrove naše bahate ravnodušnosti i apatičnog prihvatanja klasne, etičke, rasne i socijalne nejednakosti, koja će, brže nego što želimo da verujemo, dovesti do toga da nezagađeni vazuh i čista voda postanu privilegija bogatih i moćnih.
Ova poruka bi, lako, mogla da se pretvori u romantizovanu čežnju za udobnošću pozorišne dvorane, za svetlošću reflektora koji boje naše scenske svetove najlepšim bojama i ispunjavaju naše uši lepim zvucima udaljenih predela na koje nas vodi imaginacija podstaknuta pozorišnom mašinerijom i trikovima.
Ali ova poruka bi, takodje, mogla da bude poruka o moći predstavljanja i zamišljanja.
Zato vas sada molim da zatvorite oči.
Zatvorite oči i zamislite da više nismo usamljeni između naših skučenih zidova, bez obzira da li su sagrađeni od betona ili naprosto od predrasuda.
Zamislite da će i ova nevolja jednom proći, a kada prođe, zamislite da ćete, srećni i nasmešeni da se zagrlite sa onima koji su tu, pored vas, bez obzira na to da li ih poznajete ili ne. Zamislite da ćete ih upoznati.
Zamislite da ćete se zagrliti rukama i telima, ali i srećnim mislima i verom da je moguće uraditi nešto dobro za nekoga ko će tu dobrotu preneti nekom drugom koji će je preneti nekom trećem, treći četvrtom i tako redom - sve dok ne nestane i poslednja loša misao koja proizvodi loša dela.
Zamislite da je svaki čovek u svakom deliću sveta podjednako vredan i da njegova vrednost nema veze sa ekonomijom - nego samo i isključivo sa ljudskošću.
Zamislite sada da kišne kapi počinju da padaju nagore, da sneg odjednom ima ukus sladoleda, da pravo sa ulice, kao sa velike trampoline, možemo da odskočimo tako daleko da dodirnemo zvezde.
Zamislite da ste deo velikog, dobro uvežbanog ljudskog orkestra koji svira najlepšu muziku koja odjekuje svemirom.
Otvorite oči.
Upravo ste bili u pozorištu.
Uvek možete da odete ponovo.
Pozorište nije mesto, pozorište je misao o boljem svetu.
Anja Suša, pozorišna rediteljka i profesorka pozorišne režije na Stokholmskom univerzitetu umetnosti (Stockholm University of the Arts).