Održanog u Oldenburgu, u organizaciji ASSITEJa Nemačke i Pozorišta Vrede u junu 2017.
Piše: Anđelka Nikolić, rediteljka i članica Izvršnog odbora ASSITEJ-a Srbije
SVET
Organizatori su se u selekciji učesnika (35 pozorišnih reditelja iz 24 zemlje sveta) očigledno potrudili da ravnomerno zastupe oba pola, različite uzraste i delove sveta i kontinenata. Ovo je rezultiralo time da sam sve vreme imala utisak da se nalazim ne u Nemačkoj, nego u nekoj umanjenoj verziji Sveta. Potresno je kad shvatiš da smo mi iz Srbije sve vreme zagledani u neko malo parčence Evrope i Amerike gde nam deluje da ljudi žive mnogo bolje od nas. A ustvari : na ovom svetu se danas, u proseku, mnogo više živi loše, nego dobro.
POZORIŠTE ZA DECU
Pozorište za decu nije nešto što oduvek postoji niti se po sebi podrazumeva. U Pakistanu je pre nekoliko godina napravljen prvi festival dečjeg pozorišta – ikad. Prezentaciju tog festivala prikazao nam je Amir, veoma racionalan tip, po prvobitnom životnom opredeljenju inženjer, koji se kasnije zainteresovao za pozorište. Timira iz Indije bila je veoma začuđena kada su nas odveli u jednu školu kojoj se igrala predstava u učionici. Objasnila mi je da u Indiji u jednom odeljenju državne škole ima između 60 i 100 učenika. Kako učitelj upamti imena dece? Pa i ne pamti. Deca imaju brojeve. Tamira pokušava da u svom gradu animira roditelje da dovedu decu na predstave koje priprema sa svojim kolegama. Roditelji ne razumeju zašto su predstave tako kratke. Psiholozi kažu da dečjoj pažnji pogoduje trajanje od najmanje sat vremena, ubeđuje ih ona. Roditelji joj ne veruju. Oni za iste ili manje pare vode decu da gledaju bolivudske filmove koji traju po tri sata. Eduar iz Kameruna je po obrazovanju, a i stalnom poslu, inženjer hidrologije. Pitam ga kako uspeva da rad, a naročito putovanja, uskladi sa stalnim poslom. Moj poslodavac razume da je za Kamerun veoma važno to što radim, kaže on. A ja bih rekla da su Tamira i Eduar i Amir i umetnici i inženjeri i pioniri. Malo sam se postidela pred njima.
NEMAČKO POZORIŠTE ZA DECU
Gledali smo 4 predstave za mladu publiku. Prva se fokusirala na istraživanje odnosa između zvuka I pokreta. Gledali smo I slušali kako se od jednostavnih elemenata generišu muzika i ples, i u kakvom međusobnom odnosu one mogu biti. Na kraju predstave deca su mogla da isprobaju ono što su videla. Druga predstava odvijala se u tri školske učionice, izvođači su izvodili provokativne sekvence naizmenično u tri razreda, a u kratkim međuintervalima gledaoci – tri odeljenske zajednice, zapravo, imali su mogućnost da formulišu svoje odgovore na prikazano. Treća predstava istraživala je performativne mogućnosti slikarstva. Četvrta se bavila temom separacije, razdvajanja od dragog objekta – ili bića. Prosto rečeno, bio je to svojevrsni ritual sahranjivanja, sastavljen od pogrebnih običaja različitih naroda I religija, koji je zapravo bio dosta zabavan (a tako se i zvao – Najlepša sahrana na svetu). Predstave su na mene ostavile veliki utisak, jer su sve bile veoma različite, veoma promišljene, i jasno orijentisane prema mladoj publici (prvenstveno u sredstvima, jer neke od tema i nisu bile isključivo dečje). Kolege iz Nemačke bile su jako nezadovoljne, kažu da je, u odnosu na postojeći repertoar, ovaj izbor mogao biti daleko bolji.
OLDENBURG
Za potrebe jedne predstave, pozorište Vrede (domaćin naš u Oldenburgu) konstruisalo je dva ogromna bicikla – petnaestak ljudi staje na jedan, a podsećaju, ustvari, na nekakve kopnene brodove, jer imaju čak I jarbole. Obišli smo celi grad na ovim čudnim vozilima, kao regularni učesnici u saobraćaju. Ti su bicikli nešto najpozorišnije što sam videla, jer su predstava sami po sebi. Puno smo razmenili sa građanima Oldenburga u tim zabavnim vožnjama i izmamili veći broj osmeha I smejanja nego prosečna komedija u bilo kom pozorištu, u to sam sigurna.
FINI REDITELJI
Reditelji ko reditelji: jedne večeri uhvatila sam sebe kako sa Manuelom iz Nemačke I Lovrom iz Hrvatske upadam u iste žalopojke kao sa svojim kolegama kod kuće: problemi sa glumcima, sa upravnicima, sa sopstvenim strahovima I sujetama. Dođosmo do zaključka da u mikrosvetu pozorišta patimo od istih problema koji nas muče u svakodnevnom životu u zajednici, kao što su nedostatak solidarnosti, manjak vremena, energije ili motivacije da preispitamo rigidne obrasce koje smo nasledili, strah od rizika i promene, osećanje otuđenosti i depresije. Prirodno nam je bilo da osnujemo O.N.T.D, internacionalni i interkontinentalni projekat koji preispituje umetničke, psihološke i političke aspekte zanimanja pozorišnog reditelja i traga za novim pristupima i modelima rada u savremenom pozorištu. To je prostor za razmenu, istraživanje i stvaranje, u kome ćemo nastaviti da radimo zajedno, i o kome će još biti reči.
Ovo putovanje podržao je Roberto Cimetta Fond.https://www.cimettafund.org
Anđelka Nikolić, rediteljka i članica Izvršnog odbora ASSITEJ-a Srbije