Next generation- Limitations & Chanllenges

Novi Sad, 7-14. oktobar 2018.

Jovana Rakić o rezidencijalnom programu za mlade umetnike iz regiona iz ugla voditeljke

 

Retko se desi da jedan umetnički proces ma koliko dugo trajao, zadovolji u svakom segmentu sve one koji u njemu učestvuju. Takođe, nije često da se u situacijama vođenja jednog istraživačkog i edukativnog procesa zajedno sa koleginicama, sa kojima prvi put radite, dođete do onoga što je učesnicima potrebno u datom trenutku njihovog profesionalnog i ličnog razvoja. Takvo iskustvo daje ohrabrenje i podstrek za dalji rad. Ove godine imala sam čast i zadovoljstvo da zajedno sa dve iskusne i izvrsne rediteljke i grupom umetnika, svesnih, radnih i talentovanih mladih ljudi iz Slovenije, Hrvatske, Bugarske, Crne Gore i Srbije, prođem kroz proces stalne bogate razmene, promatranja o tome kakav potencijal imaju izvođačke umetnosti za decu i mlade u našem regionu danas.

Diana Kržanić Tepavac je inicirala ovaj regionalni edukativni projekat Next Generation Limitations & Challenges. Ovog proleća pozvala me je da zajedno razmislimo šta je to što možemo da ponudimo mladim umetnicima koji rade u kontekstu izvođačkih umetnosti za decu i mlade. Već je imala ideju da autorke i voditeljke ove radionice i laboratorije, koja će se desiti u Novom Sadu, budemo rediteljke Vigdis Jakobsdottir(Island) i Nina Hajiyianni ( Velika Britanija) i ja.

U procesu razmišljanja o tome šta možemo da ponudimo učesnicima programa nas četiri zajedno smo došle do skice strukture koja bi učesnicima ponudila uslove za stvaranje i razradu novih ideja, razmišljanja koja prevazilaze ličnu zonu komfora, bilo da se radi o ličnom emotivnom stanju, ili sadržaju i formi kojom se bave. Tako smo i došli do naziva Ograničenja i izazovi. Dianina ideja je bila da nas tri umetnice-pedagoškinje ravnopravno učestvujemo u stvaranju ovog šestodnevnog procesa. Pripremni dogovori stvorili su bazu za početak i složile smo se da ćemo „skicu i crtež“ završiti kada se sretnemo u Novom Sadu.

Stigao je oktobar i proces je počeo! Kroz njega smo upoznali svesne umetnike koji aktivno učestvuju na razvoju scena, festivala, publike, pozorišta i plesa za decu u gradovima u kojima žive u Sloveniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bugarskoj i Srbiji.

Pošto smo, zahvaljujući OŠ "Dr Milan Petrović", na raspolaganju imali dovoljno prostora, koncipirale smo ovu umetničku laboratoriju tako da se sastoji od pet dana šestočasovnog praktičnog rada tokom kojih ćemo se baviti različitim izazovima. Na osnovu ličnih izazova nastajali su koncepti koje su učesnici razvijali na različite načine. Svaki radni dan sastojao se iz priprema u kojima smo se zagrevali i razgovarali o ličnim, a zatim i profesionalnim izazovima i ograničenjima sa kojima se srećemo u radu za decu i sa decom i mladima. Tu osnovu koristili smo kao početnu ideju iz koje su učesnici u grupama razrađivali koncept, a zatim i skicu u vidu scene, događaja, instalacije itd. Na ovaj način, učesnici programa su samostalno, u parovima i grupama odgovarali na date predloge i zadatke radeći na razvoju sopstvenih ideja i sadržaja.

Rad se često nastavljao i nakon 6 sati fokusiranih na razmenu iskustava i zajedničko stvaranje. Takođe, imali smo priliku da posetimo probu nove produkcije organizacije Per.Art koja predstavlja samostalnu grupu umetnika koji rade i stvaraju u školi "Dr Milan Petrović", a čiji je inkluzivni rad najpre usmeren na savremene izvođačke prakse. Njihova nova međunarodna produkcija „Dys_silphide“ bavi se nekim od najpoznatijih dela savremenog plesa. Odlomci koje smo videli tokom probe ostavili su na sve nas snažan utisak, pre svega zbog doslednosti i iskrenosti izvođača u izvođenju i analizi plesnih predstava Pine Bauš, Ksavijera Leroja i Meri Vigman. Pored ovog iskustva, na sve nas koji smo bili uključeni u proces, značajno je uticalo okruženje tj. sama škola, deca i njihovi pratioci koje smo sretali i osoblje koje je imalo puno razumevanje za umetnike viđene dok ponekad lutaju po hodnicima tražeći inspiraciju.

Tokom ovih šest dana stalne razmene uspela sam da upoznam deo jedne generacije čiji je velik interes da stvara sa i za decu i mlade. Jednostavno, drugačije, stvarno i iskreno. Iznad i izvan- previše boja, glasnoće, šmire, tradicionalne postavke scene, priče, spektakla, potcenjivanja publike, poznatih naslova, lakih tema, srećnih krajeva, detinjastog ponašanja, glasnog, velikog i preteranog.

Dok mesec dana kasnije sedim pred svojim kompjuterom i razmišljam o radu i razgovorima sa ovim mladim umetnicima pada mi na pamet: Koliko sreće mi kao društvo, pozorišta, umetničke scene, umetnici, roditelji, pedagozi imamo jer neki talentovani, zainteresovani i vredni ljudi žele da se bave našom decom? Da za njih stvaraju, da sa njima stvaraju već sad? Spremni da naprave korak dalje, da eksperimentišu, iskreno razmene ideje sa drugima, prihvate misli različitih, promišljaju o granicama mogućeg kada je u pitanju pozorište i ples za decu i mlade. Pitam se i da li smo spremni da ustupimo mesto njihovim idejama, u odnosu na sopstvene? Da li ćemo da, zarad njihovog doprinosa, proširimo zajednički umetnički prostor? Sumnjam da kao društvo, a pogotovo profesionalno, imamo pozitivan odgovor na ova pitanja. Tako mi ostaje da računam na njihovo međusobno upoznavanje kao zalog za budućnost, jer oni već znaju da se za vidljivost i promene boriš najčešće sam uz nekoliko dobrih prijatelja, bez obzira da li se radi o realizaciji pozorišne predstave, povezivanju i zajedničkom radu u regiji, pokretanju i održavanju festivala, pronalaženju novih sadržaja i formata.

Svoju veliku zahvalnost za proživljeno iskustvo dugujem ASSITEJ-u Srbije i gospođi Diani Kržanić Tepavac, voditeljkama - saradnicama Vigdis Jakobsdotir i Nini Hađijani, kao i svim učesnicima Next Generation programa u Novom Sadu i Heleni Hiršenberger uz čiju veliku pažnju i pomoć smo svakog dana imali uslove za bezbrižan rad.

S poštovanjem,

Jovana Rakić, koreografkinja i plesna pedagoškinja