Zdravo. Ja sam Minja i ja sam teatroholičarka!

Ne znam da li znate šta je to teatroholičarka. Ustvari, nisam sigurna čak ni da ova reč stvarno postoji, ali mislim da to znači kako ne mogu da živim bez pozorišta!

Istina je da to nikada nisam ni pokušala, ali – kad samo zamislim šta bih radila u nekom svetu gde pozorište ne postoji, jedino što mi pada napamet je da bih morala da ga izmislim! ... Inače bi mi bilo dosadno i bila bih veoma tužna.

Na sreću, živim u svetu gde pozorište postoji; šta više: u svetu čiji je centar – pozorište. Taj svet, moj svet, koji se vrti oko pozorišta, to je svet koji sam sama za sebe napravila; sama za sebe odabrala i to prilično davno, kada sam još bila dete... Mnogo godina kasnije, sasvim sam sigurna da je to bio najpametniji izbor u mom životu. Baš zato, i danas verujem kako su deca veoma pametna.

Zbog toga, kad pravim pozorište za decu, ili sa decom, osećam sasvim posebnu vrstu odgovornosti. Moje kolege znaju da kažu: „Deca su publika koju ne možeš slagati!“, ali ja se ovom tvrdnjom ni malo ne slažem. Naprotiv, mislim da su deca pametnija od odraslih, baš zato što iskreno veruju u neke stvari koje bi odraslim ljudima mogle da se učine kao laž.

Deca su pametna, zato što znaju: između istine i laži, postoji jedan međuprostor. Taj međuprostor, zove se fikcija. Ponekad se zove i mašta. U tom prostoru počinju sve ideje koje menjaju svet... I baš u tom prostoru, nastaje pozorište!

Odraslima se događa da ovaj prostor previde. Da ga ne vide. Da zaborave kako se u njega ulazi... Sa druge strane, deca su suvereni vladari ovog prostora! Ona se u njemu kreću lako, sigurno i bez problema. Recimo, kada kuvaju ručak u praznoj šerpi. Kada plišanom medi daju da pije mleko iz bočice parfema, ili kad prave kuće od ćebadi, papira i lišća, potpuno rešena da se u ove kuće odmah usele i potpuno rasterećena od svih nebitnih, „odraslih“ misli, kao što su statika, otpornost zidova, građevinska dozvola ili stanarsko pravo.

Odrasli kažu: deca se igraju... i odrasli su, delimično, u pravu. Jer, onda kad se igraju, deca ustvari prave pozorište, potpuno nesvesna da to čine.

Jedina razlika između dece i nas, teatroholičara, jeste u tome što mi to radimo svesno. Mi, teatroholičari, svesno i namerno, čuvamo svoje ulaznice za onaj prostor između istine i laži, i to baš zato što iz tog prostora imamo najbolji pogled na istinu i najveću sposobnost da prepoznamo laž.

I zato, pozorište jeste najprirodnije mesto za odrastanje!

U pozorištu, kao i u detinjstvu, igra je najvažnija i najozbiljnija stvar na svetu.

U pozorištu, kao i u detinjstvu, kroz igru shvatamo i ispitujemo sve ono što je u nama i sve što je oko nas, bilo da je u pitanju istina ili laž.

Sem toga, u pozorištu, nikada nismo sami. Tu smo zajedno, kao podela, kao tim ili kao publika... ali, uvek kao „mi“ i to je dobro. U pozorištu, učimo da MI možemo više, nego samo ti... Ili samo ja.

Pozorište nam stalno dokazuje da ima nešto slično u svakom „ja“ i svakom „ti“, na ovom svetu. To je umetnost igre, ali i umetnost dogovaranja. Jer, pozorište se pravi od ljudi, za ljude i o ljudima. Dakle, pozorište je najljudskija stvar na svetu!

Vodite decu u pozorište, da bi sutra bila bolji ljudi!

Vodite decu u pozorište, jer je ono prostor u kom se događaju samo lepe stvari.

Tu niko nije došao mukom, niti zato što tako mora, pa najgora stvar koja u pozorištu može da vam se desi, jeste da da postanete isto ovo što sam ja.

Sećate se: ja sam teatroholičarka!

Pa, čak i kad ne znam da li ta reč postoji, u nekom rečniku, znam da sve što izmislim – postoji, u pozorištu.

Vodite decu u pozorište, da ne zaborave da izmišljaju!

Jer, svet je bez toga dosadno i vrlo tužno mesto.

Milena Bogavac, pozorišna autorka

MILENA MINjA BOGAVAC (Beograd, 1982) je spisateljica, dramaturškinja, pozorišna rediteljka, scenaristkinja, pesnikinja, dramska pedagoškinja, aktivistikinja i radnica u kulturi. Od juna 2018. radi kao direktorka Šabačkog pozorišta. Milena Minja Bogavac je članica Asiteža Srbije a u periodu 2015-2017 član Izvršnog odbora Udruženja.