Next Generation Berlin 2015
“...svet u kome stvaramo, bez granica, bez podela, bez bilo kakvih ograničenja”
Među učesnicima Next Generation programa koji je ove godine okupio do sada najveći broj učesnika iz 21 zemlje sveta bila je i predstavnica iz Srbije, mlada dramaturškinja Bojana Babić koja u tekstu koji sledi govori o svom prvom ASSITEJ iskustvu.
Augenblick mal Festival, Assitej Artistic Gathering 2015, Next Generation Programme
Tokom ovogodišnjeg pozorišnog festivala za decu i mlade Augenblick mal u Berlinu održano je i godišnje okupljanje ASSITEJ predstavnika iz gotovo celog sveta. Jedan deo okupljanja bio je i Next Generation program koji predstavlja platformu za mlade pozorišne stvaraoce. Među 37 učesnika bila sam jedina iz Srbije i Istočne Evrope, što je za mene predstavljalo veliku čast i odgovornost.
Program se sastojao iz sastanaka i predavanja predviđenih samo za Next Generation učesnike, konferensija i debata u Umweltforumu za nas i predstavnike ASSITEJ-a, kao i iz gledanja pozorišnih predstava različitih pozorišnih trupa.
U festival je uloženo mnogo truda i to se videlo već prilikom otvaranja kada su nam se obratili Ivet Hardi, predsednica ASSITEJ Južne Afrike i Volfgang Šnajder, predsednik ASSITEJ Nemačke, poželevši nam da se dobro zabavimo i da naučimo što više tokom šest dana festivala.
Prvi Next Generation sastanak imali smo u prestižnoj pozorišnoj školi Ernst Busch, gde smo igrali igre upoznavanja i odgovarali na pitanja ustajanjem ili sedanjem, u zavisnosti od toga da li želimo da odgovorimo sa „da“ ili sa „ne“. Bilo je dosta učesnika iz afričkih zemalja, zatim iz Južne Amerike, Južne i Severne Koreje, Indije i Nemačke. Na pitanje - da li sanjate o tome da napustite svoju zemlju, niko nije ustao.
Forumi u kojima smo učestvovali predstavljali su odličnu priliku za nas da se upoznamo i razmenimo utiske sa iskusnijim pozorišnim umetnicima, da razmišljamo o mogućim saradnjama i diskutujemo o različitim pitanjima vezanim za pozorište za mlade: Kako razgovaramo sa decom u pozorištu? Kako upotrebiti digitalne medije u pozorištu? Srećni krajevi, tragični krajevi ili otvoreni krajevi? Može li pozorište da promeni svet?
Za šest dana pogledala sam ukupno 9 predstava, 8 nemačkih i jednu belgijsku. Predstave su bile potpuno različite i to je najveći kvalitet ovog festivala. Prva koju sam gledala bila je 2.14 č Davida Pakea u izvođenju pozorišta za mlade u Lajpcigu (Theater der Jungen Welt Leipzig). Bilo mi je interesatno da uporedim ovu inscenaciju sa javnim čitanjem kom sam prisustvovala u Beogradu u martu ove godine. Sledeća predstava koja je na mene ostavila jak utisak jeste 35 kilograma nade (35 Kilo Hoffnung) u izvođenju omladinskog pozorišta iz Braunšvajga o dečaku koji mrzi školu. Scena je korišćena kao pravo igralište u kom su uživali i glumci i publika.
Prilikom predavanja koje su nam održali Pol Harman (počasni član ASSITEJ-a) i Folker Ludvig (direktor GRIPS teatra u Berlinu), jedna rečenica mi je ostala u sećanju zbog toga što smatram da je ključna za današnje pozorište, pogotovo u našoj zemlji: „Ako ne zabavite ljude, nemate pravo da uzmete njihov novac.“
Pored nekoliko predstava koje su nastale na osnovu tekstualnog predloška, u većini predstava fokus je bio na plesnom teatru. Belgijska predstava Sirovo (Raw) u izvođenju dva profesionalna plesača i osmoro dece bez prethodnog plesačkog iskustva, ostavila je veliki utisak na mene zbog načina na koji je priča ispričana plesom, pokretom i muzikom izvedenom uživo na sceni.
Naš raspored predavanja, predstava i sastanaka bio je veoma gust, ali smo mi koristili i slobodno vreme da naučimo nešto o kulturi, pozorištu, plesu i pesmi različitih zemalja. Delila sam sobu sa devojkama iz Južne Koreje, Brazila i Južne Afrike i tokom šest dana postale smo bliske kao da se poznajemo već godinama. Jedne večeri, posle nekoliko radionica i večernje predstave, shvatile smo da nam se jako spava i odlučile da odmah odemo u sobu. Ipak, bilo je mnogo utisaka koje smo želele da podelimo, tako da smo ostale budne i pričale do tri ujutru.
Shvatila sam da je situacija u Nemačkoj, kada je pozorište za mlade u pitanju, mnogo bolja nego u našoj zemlji. Iako smo i mi u Srbiji svesni značaja pozorišta za decu, u Nemačkoj postoji više sredstava koja se u to polje ulažu. Indija i Južna Afrika pružaju mnogo prilika za mlade kada je pozorište u pitanju. U Južnoj Africi postoji zakon, sličan kao u Norveškoj, koji propisuje da deca moraju da posete makar dva kulturna događaja u toku jedne školske godine.
Tokom studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, često sam se susretala sa izjavama da uglavnom oni „loši“ ili „nedovljno dobri“ umetnici prave pozorište za decu. Da to pozorište nije „ozbiljno“. To je potpuno pogrešno i ne znam kako je do toga došlo, ali mi je jako žao, jer je pitanje odrastanja dece jedno od najvažnijih kojima jedno društvo treba da se bavi. Umesto da čekamo da deca odrastu da bismo počeli da sa njima razgovaramo, dijalog treba da počne odmah. Next Generation program bio je prava prilika za to, jer je tema okupljanja bila upravo – Generations in dialogue.
Bila sam iznenađena u kojoj smo meri mi, mladi umetnici, bili uključeni u program festivala i ASSITEJ okupljanja. Bilo nam je posvećeno mnogo pažnje i na kraju su nam svi rekli, na zajedničkom okupljanju uz čaj i kolače, da su nam zahvalni što smo „osvežili“ čitav festival. Posetila sam nekoliko filmskih festivala koji su imali sličan program za mlade stvaraoce, ali nikada se nisam osetila kao ravnopravni i ozbiljni član tima koji se bori za isti cilj – da pozorište za decu bude najbolje pozorište. Zbog toga preporučujem svima koji se bave pozorištem, a posebno mojim mladim kolegama, da uz podršku ASSITEJ-a istražuju i doprinesu ovom dragocenom polju u trenutku kada se ono kod nas još uvek razvija.
Na zidu Festival kafea u kom smo se često sastajali, bila je okačena velika karta sveta sastavljena od iscpekanih i pomešanih delova različitih zemalja. Tako bi trebalo da izgleda i naš svet u kome stvaramo, bez granica, bez podela, bez bilo kakvih ograničenja. Posle ovog iskustva, vratila sam se kući sa jednim parčetom tog sveta i radiću na tome da ono postane sve veće.