Mladi pisci na Interplay Europe festivalu u Švedskoj 2016.
Ovogodišnja Interplay Europe radionica za mlade dramske pisce odigrala se u naselju Ljungšile, na zapadnoj obali Švedske. Domaćin programa bio je ASSITEJ Sweden, iza kojeg stoje, ni manje ni više, nego troje ljudi. Niclas Malmcrona, Kristina Ros i Marie Persson Hedenius su zaslužni za organizaciju celokupnog festivala. Na njima je bio zadatak da oforme program, prikupe sredstava, budu u stalnom kontaktu sa učesnicima, pritom sve vreme funkcionišući kao udruženje koje nema sedište, ni sopstvenu kancelariju, pa čak, do skora, ni internet stranicu. Kako Marie ističe: „Asitež su ljudi i veza između njih.“Trideset šest mladih dramskih pisaca i osamnaest tutora iz dvadeset jedne zemlje Evrope, smešteni su u kampus sa opčinjavajućim pogledom na fjord, luku i obalu obraslu zelenilom. Svaki učesnik bio je prezadovoljan tretmanom organizatora, komotnim smeštajem i, iznad svega, kuhinjom. U vreme pauza za obrok, svi bi pohitali u salu za ručavanje, gde bi za prostranim stolovima bile nastavljane diskusije započete na nekim od prethodnih dnevnih aktivnosti.
Ovogodišnji Interplay se izdvaja od svih pređašnjih po tome što je po prvi put fokus bio na pozorištu za decu i mlade. Dalo se zapaziti da među delegatima nije bilo mnogo njih koji su aplicirali sa dramom za mlađu publiku. I pored toga, Interplay je uspeo da skrene pažnju i pobudi interesovanje za ovu vrstu pozorišta. Lično sam imao prilike da u nekoliko navrata čujem priznanja drugih mladih pisaca da nikada pre toga nisu ni pomišljali da pišu za decu, od kojih su se kod nekih već rađale ideje za nove komade namenjene mlađem uzrastu.
Tome su najviše doprinela predavanja i diskusije, među kojima se istaklo predstavljanje troje švedskih dramskih pisaca za decu i mlade. Sa nama su podelili svoje iskustvo u radu sa švedskom umetnicom Suzanne Osten u okviru njene radionice Childhood project, kroz koju su mnogo toga naučili o pristupu dramskim tekstovima za decu. Childhood project okuplja grupu umetnika sa osnovnim ciljem da pronikne u perspektivu deteta, što postiže kroz neposredni kontakt sa svojom ciljnom grupom. Pisanju svakog novog komada prethodi razgovor sa decom uzrasta kome je predstava namenjena. „Razgovor, a ne intervju, jer ako nešto želiš da dobiješ od njih, moraš zauzvrat da daš ponešto od sebe“, kaže Åsa Lindholm, jedna od troje dramskih pisaca koje smo upoznali. Ona smatra da je komunikacija, otvorenost prema ljudima, od velike važnosti za pisca, kao i da je konktakt sa ciljnom grupom nužan – pre, tokom i nakon izvođenja. Razgovor posle predstave je postao praksa u Švedskom pozorištu.
Kada je reč o pozorištu za decu i mlade u Švedskoj, ono je izvanredno organizovano i razvijeno. Sistemski je uređeno tako da korespondira sa tamošnjim školama. Naime, pozorište u dosluhu sa nastavničkim kadrom formira repertoar i njegov sadržaj. Podjednako je važno spomenuti da škola plaća karte za decu, a ne roditelji, iz razloga da pojedinci, zbog materijalnih okolnosti, ne budu uskraćeni za iskustvo koje umetnost nudi. Jer, švedskom narodu, pozorište je neodvojiv činilac u razvoju dece. Oni strahovito mnogo ulažu u napredak svog društva, pa samim tim strahovito mnogo ulažu i u pozorište.
Pored pomenute usmerenosti na pisanje za najmlađu publiku, Interplay je za cilj imao buđenje svesti o tekućim problemima u Evropi. Odabrani predstavnici su održali predavanja o društveno-političkim prilikama u svojim zemljama, pri čemu su se kao opšti problemi najviše istakli jačanje desnice i nipodaštavanje migranata. Nakon zajedničkog razgovora, velika većina mladih pisaca se složila da umetnost treba i može da menja svet u kome živimo, i svesno preuzela tu odgovornost na sebe.
Glavni deo programa činio je rad u grupama, a ona koja je meni pripala bila je sastavljena od mladih pisaca iz Estonije, Holandije, Francuske i Austrije, zajedno sa tutorima iz Poljske, Letonije i Švedske. Bilo je interesantno videti koliko se svetonazori svakoga od nas razlikiju, ne samo kada su u pitanju konkretni tekstovi koje smo obrađivali, već i umetnost uopšte. Prilikom analiza drama, akcenat je više dat na individualnom osećanju svakog člana grupe prema komadu o kome je reč, pre nego na stručno-školskom pristupu delu.
Rad u grupi je podrazumevao i razgovor o stanju u umetnosti i kulturi zemalja iz kojih dolazimo, uz međusobno upoređivanje. Pored toga, iskoristili smo vreme da između sebe podelimo koji su to stvaraoci i dela koja nas inspirišu, pa smo tako mogli da čujemo eminentna imena iz drugih zemalja koja neki od nas nikada pre nisu, kao što su Joel Pommerat, francuski pisac i reditelj za decu, Mattias Andersson i Jonas Hassen Khemiri, švedski autori za decu i mlade. Ujedno smo upoznali jedni druge sa pozorišnim festivalima za najmlađu publiku koji se odigravaju u našim zemljama, od kojih bih izdvojio: BIBU (Helsingborg, Švedska), KORCZAK (Varšava, Poljska), TREFF – festival lutkarskog pozorišta (Talin, Estonija).
Imao sam prilike da se susretnem sa norveškom književnicom Edy Poppy, u okviru jednočasovne sesije One to one chat, sa kojom sam vodio upečatljiv i inspirativan razgovor. Pored toga što sam dobio konstruktivne sugestije za unapređenje svoje drame, uspeli smo i da se dotaknemo teme o odnosu pisca i njegovog dela - na koji način on može da mu pristupi, kako da dopre do publike - što mi je bilo veoma dragoceno.
Tokom trajanja festivala, nisam mogao da se otmem utisku koji me je onespokojavao, ali napokon sam osetio neku vrstu rasterećenja, kada je poslednjeg dana, za doručkom, nemačka dramaturškinja Anne Richter, iznela ono što sam i sam smatrao. Rekla je da sve drame mladih pisaca karakteriše pretrpanost idejama, od kojih ni jedna nije sprovedena do kraja, pa samim tim nemaju ništa da nam poruče. Potom je priznala da se čak i u nemačkom pozorištu, tokom produkcije predstave, najveći značaj pridaje scenografiji. „Sve to lepo izgleda, ali priče - nigde nema“, kaže Anne Richter.
Činjenica je da, godinama u nazad, priča postaje sve manje bitna. Njen kvalitet drastično opada u svim medijima, izuzev možda televizijske serije. Iznad svega, dužnost je pisaca, pa tako i festivala poput Interplay-a, da se suoče sa ovim problemom i povrate narativ na nivo koji on zavređuje u umetnosti.
Poslednje večeri Interplay-a, upriličena je javna prezentacija dramskih tekstova svih učesnika. Unutar svake grupe su vršene pripreme inscenacija odabranih odeljaka, obogaćenih po kojim režiserskim postupkom, a ceo kampus je bio pozornica. Idući sa jednog njegovog kraja na drugi, ka tajnom odredištu koje će poslužiti kao scena neke naredne grupe, preostalo nam je da se prisećamo prethodna četiri dana provedena u Švedskoj, predusretljivih organizatora, besprekidne i nesebične razmene iskustava, svežih saznanja, ali i novootvorenih pitanja sa kojima se tek treba razračunati.