ISEČCI IZ DNEVNIKA. ŠVEDSKA.
Put. Prvi dan.
Milena, Pavle i ja idemo u Švedsku, na radionicu za mlade dramske pisce, Interplay Europe. Milena je mentorka. Pavle je moj stariji kolega. On i ja smo napisali drame za decu na ASSITEJ-ovoj radionici Priče s malog odmora i sad idemo na tu drugu radionicu, na Interplay, da ih razrađujemo.
Jedini način da stignemo do Švedske tog dana bio je da letimo do Berlina, da tamo provedemo šest sati, pa da doletimo do Geteborga, pa da dođemo vozom do malog mesta na moru u kome se održava radionica. To znači da ćemo kasniti, Interplay aktivnosti će već početi i mi ćemo propustiti doček, večeru i prvo predavanje.
U Geteborgu nam se pridružila još jedna učesnica iz Rumunije. U programu radionice pisalo je ko je s kim u grupi za rad na scenariju i ja sam odmah prepoznala Rumunkino ime.
„Ti si sa mnom u grupi! Tvoja drama je ona s ptičicama?“
Gledala me je bledo. Pokušala je nešto da kaže, ali videla sam da je stidiljiva i da ne govori engleski baš najbolje. U vozu od Geteborga do mesta na moru nismo progovorile ni reč. Nije mi smetalo. Ionako sam samo razmišljala o tome kako je najdeblje što sam ponela za oblačenje tanka kožna jakna. I o tome kako ću i ja biti stidljiva i neću znati engleski, iako znam engleski. I o tome kako je trebalo da pošalju nekog drugog iz ASSITEJ-a. I o tome kako je u Beogradu skoro četrdeset stepeni. I o pasoškoj kontroli u Berlinu.
Čovek s pasoške kontrole u Berlinu je hteo da zna gde idem, s kim i kako. „Idem u Švedsku“ nije bio tačan odgovor, a nikako nisam mogla da se setim kako se izgovara ime tog mesta na moru. „Avionom do Geteborga, pa onda vozom do... do... do...“ Ljudi prođu pasošku kontrolu za deset sekundi, ja sam stajala pet minuta i mucala. Verovatno me je pustio samo zato što je procenio da sam nesposobna da budem terorista.
Milena, Pavle, Rumunka i ja smo u Švedskoj, u mestu na moru, vučemo prtljag uzbrdo, ka kampusu u kome ćemo biti smešteni. Trudim se da ne gazim puževe golaće točkićima kofera, ali mi ne ide, moram da podignem kofer i da ga teglim u rukama.
Smejemo se. Bar mi nije hladno.
Stižemo u kampus. Dali su nam ključeve od soba.
„Dobrodošli u Ljungšile!“
Ljungšile. Ljungšile. Tako se izgovara. Ljungšile.
Dolazim do vrata sobe. Iz lifta izlazi mala, kovrdžava devojka. Gleda u broj sobe na vratima, pa u ključ koji držim i pruža mi ruku.
„Ja sam tvoja cimerka. Ja sam iz Grčke, a ti? Slušaj. Je l’ si ti pušač? Mislim da ne sme da se puši u sobi. Ali ti i ja ćemo da pušimo, važi? Hajde sad siđi na pivo. Prvo je besplatno! Smesti se lepo pa siđi da se družimo. Ali požuri. Nemoj sad da se tuširaš, šta te briga, nisam ni ja. Čekam te dole.“
Moja cimerka je kul.
Već je održano jedno predavanje o Švedskom dečijem pozorištu. Već su se svi upoznali. Imali su doček, sastanak s mentorima i grupama, večeru, počela je mala žurka u holu hotela. Sve to smo propustili, a opet nekako imam osećaj kao da smo tu od početka. Kao da sam ušetala na jednu od onih žurki na kojoj se odmah osećaš dobrodošlo, iako kasniš.
Zapravo nikad nisam došla na žurku na kojoj se odmah osećam dobrodošlo iako kasnim.
U jednom trenutku sam opazila neku devojku kako kucka poruku na telefonu.
„Pa to je moj jezik! Izvini, izvini, ne znam otkud mi ideja da ti čitam preko ramena...“
Hrvatica me grli. Ona je ovde došla sama, bez mentora, bez kolega. Upoznajem je s Milenom. Neko vreme nas tri stojimo sa strane i pričamo gluposti i smejemo se i slatko nam je što nas niko ne razume. Mogla bih samo s njih dve da provedem ostatak vremena ovde. Osećam se sigurno.
Naglo ustajem od njih.
„Gde ćeš?“
„Moram da piškim.“
Moram da se izgubim u gužvi i da slušam neke druge jezike i druge priče.
Drugi dan.
Budi me Grkinjin alarm. (Obe smo imune na zvuke svojih alarma, tako da je ona navila svoj za mene, a ja sam obećala da ću ga odmah ugasiti, ustati, spremiti se prva i dati joj još petnaestak minuta sna.)
Sinoć sam stigla da se upoznam skoro sa svima, a uspela sam i da se naspavam. Najviše sam pričala s Austrijancem, samo smo kliknuli. Ljudi su podrazumevali da se znamo od ranije. Ne sećam se o čemu smo pričali, ali znam da je bilo opušteno i nije bilo neprijatnih tišina. Ovde nema neprijatnih tišina i nema onih razgovora koji se vode zbog pristojnosti. Ovde su druženja konstruktivna. Ne sedi da bi se sedelo. Ako ti se ne priča s nekim, pričaš s nekim drugim. Ispričaš se i onda spavaš. Sve je taman kako treba. Sve ide po rasporedu, ali nekako ga ni ne osećaš.
Kafa, doručak, pa sastanak sa grupom. Podeljeni smo u grupe od po petoro. Sa mnom su Rumunka, Šveđanka, Holanđanka i Islanđanin. Mentori su nam Nemica i Latvijac.
Svi ravnopravno razgovaramo o dramama, nema velike razlike između mentora i učesnika. Upala sam u odličnu grupu. Zapisujem svačije komentare, vezane i za svoju i za tuđe drame.
Latvijac nam priča o tome da je ono što pokreće glavnog junaka san, onaj jedan najveći koji ne pominje živoj duši, pa možda čak ni sebi. A tišti ga. Mora da bude skoro pa nemoguć da se ostvari. Što je manje moguć, to je uzbudljivije. Ali moramo da mu damo dva posto šanse. Tih dva posto ga teraju na delanje. I on se neće zaustaviti dok ne uspe ili ne umre pokušavajući.
Pita nas „Šta je san Majkla Džeksona?“
I mi pogađamo „Da peva.“ „Da bude bogat.“ „Da bude popularan.“ „Da igra.“
„Ne“, kaže Latvijac. „San Majkla Džeksona je da bude beo.“
Na pauzi za kafu Šveđanka kaže da joj je divno u grupi, ali da je mnogo naporno jer nikada nije toliko detaljno radila na svojoj drami. Rumunka, Holanđanka i Islanđanin se slažu s njom. Ja se ne slažem. Pričam im o dramaturgiji na FDU i o tome kako mi tamo radimo s profesorima baš kao i ovde. Oni me pažljivo slušaju i iskreno ih zanima sve o mom fakultetu. I ja se baš ponosim. Tamo negde u Švedskoj, u očima ljudi iz svih delova Evrope, moj fakultet je kul.
„Čak me i podsećate na moju klasu! Tako i mi imamo jednog dečaka i četiri devojčice!“
Delim im uloge, a oni se smeju. Malo sam se zanela.
Treći dan.
Cimerkin alarm. Kafa. Doručak. Sastanak s grupom. Ručak. Kafa. Predavanje. Večera.
Diskusija o pozorištu za decu i mlade. (Obožavam ovaj raspored. Zaboravila sam da dan ume da traje.)
Sedim na diskusiji. Ovo je jedini razgovor u koji nisam uspela da se uključim. Ne priča se o temama za dečije drame, nego o nekim producentskim stvarima. Predstave se dele po uzrastima, postoje one koju su za decu od tri do pet, pa od pet do sedam, pa od sedam do deset i sve tako. Postoje i predstave za bebe. Razmišljam kako bi se u Srbiji gledalo na to. Ne mogu da zamislim. Neko se požali da nije fer što su mu predstavu svrstali u uzrast do pet godina kad je to očigledno bila predstava za uzrast do tri godine. Dugo diskutuju o tome. Slušam skoro do kraja, a onda se izdvajam.
Milena se već izdvojila, sedi sama u holu.
„Milena, oni tamo imaju predstave za bebe.“
„Čula sam.“
Uzimamo po čašu vina da bismo trošile švedske krune. Previše smo zamenile, a ne kupujemo ništa, imamo sve u kampusu.
Nismo bile same predugo, došli su Hrvatica, Holanđanka, Rumunka, Englez, Austrijanac i Bugarin. Neko od njih predlaže da idemo do nekog vodopada u šumi, navodno postoji obeležen putić do tamo. Svi odustaju sem Hrvatice, Holanđanke, Engleza, Bugarina i mene.
Četvrti dan.
Austrijanac seda pored mene za doručkom.
„Je l ’ istina da ste se izgubili u šumi? Znaš da svi pričaju o tome?“
„Šta, nije strašno. Bio je dan. U Švedskoj ne pada noć. Dobro, pala je u jednom trenutku, ali nismo se plašili. Malo smo se plašili.“
„Nadam se da je taj vodopad bar bio stvarno poseban!“
„Nismo našli vodopad. Našli smo neko jezero. Mnogo lepo jezero. Zapričali smo se, pa je pao mrak. I onda smo krenuli natrag ka kampusu, pa smo valjda propustili neki putokaz i skrenuli s puta. I došli smo do neke ograde pod naponom. Mnogo duga ograda. Englez i Bugarin su je pipnuli jednom, pa onda još jednom da se uvere da nisu umislili da je pod naponom. Kao Homer Simpson! (Smejem se) I prolazili smo pored nekih krava i konja, bilo je baš zabavno.“
„Je l’ ste se smrzli?“
„Kretali smo se. Englez je našao put nazad. Kakav car.“
„Je l’ si bila mokra?“
„Imala sam gumene starke.“
„Tražio sam te.“
„Gde? Po kampusu?“
„Da.“
„Pa bila sam u šumi.“
Izlet.
Povezli su nas autobusom do Udevale, najbližeg većeg mesta na obali. Sad smo u pozorištu. Dobili smo vodiča koji izgleda kao Deda Mraz. Voda nas po svim prostorijama pozorišta. Imaju deo za scenografiju s puno malih maketa za predstave. Imaju i veliku radionicu gde se izrađuje scenografija. Imaju i veliki deo samo za alat. Imaju i prostoriju za kostimografa. Imaju i prostoriju gde stoje kostimi. Imaju i mnogo hodnika i po svim hodnicima su plakati za predstave i police s knjigama. Imaju i uredno sređene kancelarije. Ali ne sterilno uredno kao u časopisima, nego s gomilom knjiga i papira i beleški, ali lepo sređenih. Ovako stvarno izgleda „kreativni nered“ kad se izraz ne koristi samo kao izgovor za neorganizovanost.
Deda Mraz nam pokazuje kancelariju za dramaturga. Kroz vrata vidim veliki prozor s lepim pogledom i vidim da su ekran i tastatura namešteni visoko, tako da se za stolom stoji i piše. Kod kuće mi je padalo na pamet da bih možda imala bolju koncentraciju kad bih pisala stojeći, čak sam i nekoliko puta postavljala gomilu knjiga ispod laptopa. Grkinja staje za sto i pravi se da kucka nešto na tastaturi, sva je ozbiljna. Mahne nam, pa onda nastavi, kao da je mnogo zauzeta. To je sad njena kancelarija, a mi smo gosti. Smejemo se. Grupa nastavlja dalje. Odlazi i Grkinja.
Zastajem da bih još malo buljila u lepu kancelariju za dramaturga. Primetim da je i Hrvatica zastala.
U Ljungšile se vraćamo brodom. Mnogo je dobro svetlo, pa se svi fotkamo. Na svakoj fotki se vidi bar još po dve grupe ljudi u pozadini koje se keze nekom drugom foto-aparatu.
Svi kreću u unutrašnjost broda, na večeru. Hrvatica je naslonjena na ogradu, drži nezapaljenu cigaretu u ustima.
Naslanjam se pored nje. Palim cigaretu njoj, pa sebi. Kažem joj:
„Znaš šta. Ne miriše im more.“
Klima glavom i smeška se. Otpuhavamo dim u isto vreme.
Na večeri na brodu sedim prekoputa Austrijanca.
„Možeš da dođeš kod mene u Beč kad god hoćeš, to znaš?“
„Da... Izgleda da mi u Srbiji potpuno drugačije shvatamo prostor i vreme nego ostatak sveta. Ovde svi viču „dođi kod mene kad god“, kao da je to tri stanice gradskim prevozom. I većina ljudi ovde mi kaže da su bili u Srbiji, kao, banuli na par dana da vide noćni život. „Beograd? Ah, svaćao sam tamo par puta.“ A meni je to čudno.
„Dođeš u Beč na jedan vikend, nije to toliko daleko. Ili na produženi vikend!“
„Meni je avantura kad za vikend odem do Novog Sada. Znaš gde je to? Na sat i po autobusom od Beograda.“
„Znam, svraćao sam.“
„Eto vidiš.“
Austrijanac se smeje.
„Da te pitam. Je l’ bi ti pisao sa mnom?“
„Pisao bih.“
„Hoćeš da se dopisujemo preko mejla, pa da iz toga nastane nešto? Je l’ misliš da bi nastalo nešto? Možemo da pišemo kao da smo likovi, samo treba da ih smislimo. I treba priču da smislimo. Ko su oni, zašto se dopisuju...“
„Možemo na engleskom da bismo se razumeli, ali posle ti prevedi svoje na srpski, a ja ću na nemački, neka bude dvojezično, pa može da se izvodi u Beču, tamo ima mnogo Srba. Titlovano, naravno.“
„Super. Da. Samo treba da sačuvamo kontakt. Da ne zaboravimo na ovu ideju čim pređemo granicu sa Švedskom. Misliš da ćemo sačuvati kontakt?“
„Znam da ćemo sačuvati kontakt.“
Ne verujem mu da ćemo sačuvati kontakt.
Poslednji dan.
Poslednji dan je namenjen za prezentacije (treba da odaberemo i nekako da spojimo isečke iz drama članova grupe). Dogovorili smo se da svaka grupa ima prezentaciju na drugom delu kampusa. Kao neko poslednje opraštanje od kutaka u kojima smo provodili vreme prethodnih dana. Neki su imali napolju, neki u sali za predavanja, neki u crkvici, neki u holu.
Prezentacija moje grupe je poslednja. Zato smo rešili da je napravimo na mestu na kome smo svi uvek bili zajedno svaki dan – u trpezariji.
Sedimo za stolom (mala asocijacija na „Poslednju večeru“, ko primeti - primetio je) i imamo jedan tanjir koji smo natrpali hranom. Prvi za stolom uzima da jede iz tog tanjira, a mi ostali za to vreme glumimo isečak iz njegove drame. I tako redom.
Šveđanka je meni dala glavnu žensku ulogu iz svoje drame i ja sam njoj iz svoje. Nismo se dogovarale, tek kasnije smo shvatile da se tako deslio. Ona je Nata i pomogla je glavnom junaku, Dušanu, da shvati da ne mora da se pretvara da je huligan da bi se uklopio u ekipu. Ja sam Nea i našla sam slobodu u jednom fiktivnom svetu na internetu koji je samo za devojčice.
Dok izvodimo deo iz Islanđaninove drame, po dogovoru se svi hvatamo za ruke i žmurimo, a Šveđanka čita tekst koji podseća na poziv na grupnu meditaciju. Pozivamo i ostale u prostoriji da zažmure sa nama i da se opuste. Poslušni su.
U jednom trenutku (to nismo isplanirali na probama) Rumunka počinje da pevuši. Sasvim nežno, ni malo nametljivo, kao pratnja onome što Šveđanka čita. Savršeno se uklapaju. Rumunkin glas je toliko čist i divan i miran da potpuno zaboravljam da smo na prezentaciji i uživljavam se u meditaciju. Samo da se ne završi.
Otvaram krišom oči i vidim da svi u prostoriji opčinjeno zure u Rumunku.
Poslednja noć. Dva sata do polaska.
Kod Milene u sobi je mini-žurka. Ne znam ko je ovde, ne pratim više, svi ulaze i izlaze. Ima još mini-žurki po drugim sobama.
„Trebalo bi da se spakujem.“
„Ne možeš da se pakuješ, rekla si da ne sme da se spava i da ne sme da se pakuje!“
Stvarno sam rekla. Milena, Pavle i ja se ne vraćamo s ostalima, moramo da krenemo oko četiri ujutru, takav nam je raspored letenja. I svi su bili za to da nema spavanja dok mi ne odemo.
Austrijanac seda do mene na krevet. „Ne smeš da ležiš, zaspaćeš.“
„Samo malo da se ispružim“, kažem, a jedva držim oči otvorene. Gledam po sobi da bih ostala budna. Milenine stvari su svuda okolo, iako treba da krenemo za par sati. Dobro je, nisam jedina. Pavle se verovatno već spakovao. Sad tek shvatam da sam sve vreme nesvesno gledala na njega kao na mentora, a na Milenu kao na koleginicu vršnjakinju.
„Hajde puštajte nam neku muziku iz Srbije, vi imate super muziku“, viče Bugarin.
Ide muzika. Nemam ništa protiv, ali baš mi se ne sluša u ovom trenutku. Imam osećaj kao da sam na nekoj žurci na kojoj sam predugo ostala i sad je praznjikavo, a ja moram da čekam jutarnji prevoz jer sam daleko od kuće.
Nije trebalo da predlažem da ne spavamo.
Austrijanac me sve vreme posmatra. Kao da mi čita misli, naglo ustane, a onda, kao demonstrativno izađe iz sobe. Ustajem za njim.
Sami smo u hodniku. Čuju se glasovi iz svake sobe. Srpska muzika se meša s nekim tehnom koji dopire s kraja hodnika.
„Laku noć. Hajde da probamo da uradimo ono o čemu smo pričali na brodu, hoćeš?“
Austrijanac brzo klimne glavom. Ništa mu ne verujem.
Grli me. U pozadini iz neke sobe čuju se muški i ženski glas.
„Imamo još vremena.“
„Što se sad ne bismo sad lepo rastali?“
„Zato što imamo još vremena.“
„Dosadan si. Spava mi se.“
„Spavaćeš u avionu.“
„Zar nemaš nekako osećaj da smo već otišli?“
„Filozofiraš! Samo filozofiraš! Hajde još sat, pa onda spavaj!“
„Ne.“
„Pola sata?“
„Ne.“
„Pet minuta?“
Austrijanac i ja se smejemo.
Opet sam u Mileninoj sobi. Tip iz Lihtenštajna je baš pijan i priča o tome kako je njemu oduvek bilo nejasno da neko na svetu može da ima a neko da nema i da su ljudi mnogo glupi jer postoji očigledno rešenje: ovi što imaju treba da daju ovima što nemaju i stvar je rešena, mir u svetu.
Ne razmišljajući odbrusim da je lako njemu iz Lihtenštajna da razmišlja tako, kao da nije proveo ni jedan dan na ovom svetu, ali on me ne sluša, uzima boks cigareta i deli pakle okolo, sav se uneo u to, obrazi su mu rumeni i uši su mu rumene i osmehuje se, izgleda kao neki dobri vilenjak i daje i meni paklu i pita „šta si htela da kažeš?“
Ništa. Nasmešim se. Ovde u lepom malom mestu pored mora u ovoj sobici punoj mladih dramskih pisaca za decu sme da priča gluposti. Ima još pola sata za gluposti, a onda će ionako morati da stane.
Trebalo bi da se spakujem.
Pola sata pred polazak.
U sobi. Grkinja leži, ali je budna. Podseća me da mi je šampon na poličici u tuš-kabini i da su mi papuče ispod kreveta i da mi je majica za spavanje ispod jastuka i da mi je fen na komodi.
Eto, spakovana sam. Sedam na svoj krevet. Ćutimo.
Tek sad shvatam da je ona samo kratko bila u Mileninoj sobi večeras, a onda se izgubila. Mislim da smo se prećutno izbegavale cele noći.
„Hoćeš da power nap-uješ petnaest minuta? Ja ću ostati budna pa ću te probuditi.“
„Hoću“, kažem, ali ne legnem, a ona ne insistira. Ćutimo.
Fotkam je dok me fotka.
Grabim kofer, a ona se okrene na drugu stranu i pokrije ćebetom preko glave.
Put nazad.
U avionu. Toliko me bole uši od pritiska da stavljam glavu između kolena i cmizdrim kao dete. Nadam se da me Milena i Palve ne vide.
Zbog toga cmizdrim, zbog ušiju.
Na aerodromu u Berlinu mi nije ništa bolje, žvake ne pomažu, ni ono izjednačavanje pritiska kao kad roniš ne pomaže. Hvatam vifi. Ne očekujem ništa, samo hoću da skrenem misli.
U inboksu-u me čeka poruka od Australijanca:
„Imamo kontakt. “
Mina Ćirić