Piše: Jovana Rakić Kiselčić
Tokom dvanaest dana Kotor je i ove godine živeo za decu i za umetnike koji sa njima stvaraju. U Starom gradu Kotora, odvojeni zidinama od ostatka „sveta“ i pažnje zaokupljene izvođačkom umetnošću za decu i sa decom, bili smo slobodni da posmatramo, igramo se, plešemo, pravimo, crtamo, montiramo, pevamo, skačemo, promišljamo, razgovaramo, slikamo. U sklopu pratećeg programa festivala, pored večeri poezije, pozorišnih, muzičkih i plesnih događaja, čiji su autori i izvođači bila deca i mladi, održane su radionice animacije- Animatorski komandosi, Škola lenjosti, Igra svetla, Lutkarski Kabare, ali i jedna namenjena roditeljima pod nazivom Zašto batine ne? Kao voditelj radionice Ispleši se! bila sam gost Kotorskog festivala pozorišta za decu. Kreativni rad sa grupom devojčica, iz milošte i njihove stalne želje za akrobatikom, kasnije prozvanom „Kotorske zvjezdice“, bio je svojevrsan izazov u pregovaranju i diskusiji, ali je u razmišljanju o koreografiji i plesu i sprovođenju kreativnih zadataka sve prošlo veoma lako.
Glavni program obeležili su različiti sadržaji, teme i forme izvođačkih umetnosti namenjene publici od 0 do 18. godina. Na predlog umetničkog odbora festivala (Petar Pejaković, Dalija Aćin, Živomir Joković, Aleksandar Radunović, Marija Backović) ove godine su na festivalu svoje predstave prikazala pozorišta i umetnici iz Crne Gore, Danske, Grčke, Srbije, Hrvatske, Francuske, Italije, Škotske i Ukrajine. Tokom pet dana festivala, koliko sam provela u Kotoru, prisustvovala sam predstavama iz Francuske, Italije, Ukrajine, Crne Gore i Hrvatske. Ovde ću pomenuti neke zbog njihove specifične izražajnosti i pristupa sadržaju, temi i publici. Bašta mogućeg - uzbudljiva participativna predstava/instalacija u kojoj umetnik učestvuje jednako kao i njegova publika, u ovom slučaju publika stara od godinu do šest , svi predano fokusirani na igru predmetima iz prirode (kamenje, drvca, šišarke, kore drveta…) grupisane na sceni Kulturnog centra. Ovo je predstava koja nam nudi senzaciju i istinsko proživljavanje trenutka, onako kako to rade najmlađi, a mi, roditelji- ukoliko ulazimo u ovaj ili neki drugi prostor dečije igre otvoreno i bez prethodno nametnute ideje šta podrazumeva pozorišna predstava za decu, a šta ne i šta dete može i sme da radi, a šta ne, postajemo svedoci tog dragocenog trenutka. Izdvojila bih i predstavu Kapital-djeca, koju su stvarala i izvela deca sa Cetinja kroz projekat Petra Pejakovića i Dušana Murića (predstava je bila deo pratećeg programa), a koja nam istinito i razumljivo prenosi ideje i probleme u kapitalu i kapitalizmu onako kako ga razume ovaj brojni autorsko- izvođački tim. Dnevnik ružnog pačeta je predstava u kojoj izvođači kroz pokret i ples prikazuju svet ružnog pačeta koje u stvari nikada ne postaje labud. Svi događaji u predstavi zapravo su događaji iz života jedne izvođačice i govore o odnosu prema drugom, drugačijem, doživljenom u odrastanju i sazrevanju osobe sa daunovim sindromom. Sve tri predstave, iako su u formi i konceptu veoma različite, polaze uz ideju o zajedničkom radu i stvaranju, postavljanju uslova za jednako učestvovanje i davanje slobode i prostora transformaciji onoga što je postavljeno na početku procesa rada ili izvedbe, ili možda oba?
Posle mnogo godina na festival se, pored dečijeg žirija „vratio“ i stručni, a činili su ga: Ljubivoje Ršumović - pisac i pesnik, Maja Mrđenović- teatrološkinja i pozorišna kritičarka, Milivoje Mišo Obradović- glumac. Prema odluci ovog žirija za najbolju predstavu je proglašena predstava Žirafa pozorišta Hop Signor iz Grčke. Za najbolju režiju nagradu su dobili autori iste predstave Evgenia Tsichlia i Athanasios Sioris. Najbolja predstava po mišljenju dečjeg žirija je predstava Nevidljiva u izvođenju Kazališta Virovitica i Kazališta lutaka Zadar, za šta je dodeljena nagrada „Dragan Radulović“. Nagradu za izvrsnu izvedbu dobila je Francesca da Pasquale za predstavu Dnevnik ružnog pačeta, kao i Alex Bird za predstavu Riba. Nagradu za kreativan rad, scenografiju i kostime u predstavi Kako je slon dobio surlu dobio je Mykola Danko iz Ukrajine.
Na kraju, a zapravo na početku – jedan festival čine oni koji ga oživljavaju svake godine, kako bi iznova bio kreativni poligon između zidina za letelice umetničke mašte, umetnika rastom manjih i većih. To su organizatori, koordinatori programa, kao i velik broj volontera- svi nasmejani i ljubazni, spremni da pomognu učesnicima, publici. Oni, koji svakog dana „zuje“ od trga do trga, dočekuju, ispraćaju, nose, dovode, oni su najsjajniji predstavnici ove organizacije. Zahvalna sam im na ovom iskustvu!