Polifonija je posvećena radu autora sa decom. Kako decu upoznati sa novim pozorišnim tendencijama? Koliko autori koji se bavim ovom vrstom teatra vide u deci svoju publiku?
Program 17. Bitef Polifonije nastavlja sa traganjem za odgovorima na pitanja konteksta vremena u kome se raste; provocira pitanja perspektive koju nudimo novim generacijama i istražuje kako da izbegene da bude licemenro, kako da ponudi utehu i nadu koju pozorište može i treba da nudi svojoj publici a da ne banalizuje prirodnu potrebu za njima. Polifonija sama je uvek predstavljala otvorenu formu komunikacije umetnika sa mladim gledaocem, sa detetom i pozivala umetnike koji žele da govore o budućnosti a ne o stagnaciji, da stalno istražuju, da se igraju. Igra je opet prirodno stanje deteta, njegov put saznanja sveta pa se umetnici i deca dobro snalaze i razumeju u zajedničkom prostoru igre.
Zahvaljujući umeću Ljubice Beljanski Ristić da prepozna umetnike istraživače dečje/dramske/scenske igre mi danas imamo ne mali broj sjajnih umetnika i njihovih uspešnih programa, predstava projekata koji primenjuju rezultate svojih istraživanja i procesa, zaključaka do kojih su dolazili. Upravo su višedecenijski Polifonijski podstrek očigledno dobro razumeli i koristili umetnici koji danas imaju veliko iskustvo u radu sa mladom publikom i koji ulaze u sam vrh savremene izvođačke prakse ali i novije generacije mladih stvaralaca koje su odrastale na primerima inovativnih praksi koje je kroz godine nudila Polifonija. Neki od njih su ove godine učesnici u programu ASSITEJ dijalozi razgovori mladih teoretičara i kritičara sa publikom koji prate svih 6 predstava Polifonije.
Deca nemaju unapred jasno postavljene predstave o tome šta je nova forma, šta su novi trendovi u izvođačkim umetnostima, oni žive i upijaju svoj prvi iskustveni trenutak i na njega reaguju, kroz njega uče i stiču svako novo iskustvo pa i ovo pozorišno koje će da prihvate ili ne prihvate. Deca nemaju dimenziju sutrašnjeg boljeg društva; to gradimo mi odrasli u svojim razmišljanjima kada se pitamo u kakav ih svet uvodimo i brinemo da li je bolji svet moguć . Ove godine izdvaja se pitanje zajedništva, da li je ono moguće, da li je potrebno i kako ga ostvariti, o odnosu jedinke i kolektiviteta. O tome govore svaka na svoj način sve predstave i programi Polifonije. Drugi hajlajt je plesno, nerverbalno u performativnoj umetnosti za decu i mlade a ove dve teme se ukrštaju. Generator je projekat koji govori o upoznavanju dece sa plesom, nedovoljno iskorištenoj umetničkoj disciplini, o podsticaju i ohrabrenju deteta da se izražava telom, da svoje telo pre(u)pozna, prihvati i da se dobro (s)nalazi njemu, da razume funcionisanje grupe i da ispituje mogućnosti zajedništva. O zajedništvu i jedinki u njemu govori i predstava Woven/Ayanasu reditelja Kenjira Otanija iz Japana, opet kroz pokret, kroz neverbalni teatar. O prisutnosti mladih umetnica u savremenoj plesnoj sceni prčiaju i Vrste, a u showcase-u je i plesna predstava Naglavačke . Ples i neverbalno izražavanje samo po sebi i nije novina kod nas i ne treba izgubiti iz vida da je upravo u nasim okvirima ipak plesna disciplina prisutna već skoro deceniju na institucionalnoj sceni za decu i da pojedini umetnici svoje početke i korene pored upravo crpe iz iskustva Bitefa i Bitef Polifonije .
Nove tehnologije i ustaljena slika deteta koje je opčinjeno njome ne treba da bude izgovor za pozorište na koje deca više ne reaguju i u koje sutra više neće hteti da dođu.U Srbiji danas postoji izvanredan umetnički potencijal za mnogo razvijeniji teatar za decu i mlade od aktuelnog i očigledno je da postoji publika koja ga otkriva i dobro korespondira sa tim novim učitavanjima, ukrštanjima umetničkih disciplina i žanrova. Ne treba zaboraviti da je i sam veliki Bitef u nekoliko navrata u svom glavnom programu upoznavao auditorijum sa pozorištem za decu i mlade ukazujući na njegov potencijal i veliku vrednost ne samo u društvenom kontekstu već i pozivu umetnicima na istraživanje kako novih formi obraćanja mladoj publici tako i razbijanju ustaljenog mišljenja o deci kao publici koja ne razume, ne korespondira i ne prihvata apstraktno, neverbalno i novo. Da je dosledan u svom uvažavanju pozorišta za decu, Bitef dokazuje i pozivom se u šokejsu beogradskih pozorišta u okviru festivala nađu i dve predstave Malog pozorišta Duško Radović , Naglavačke i Pozorišta Boško Buha, Čarobnjak iz Oza.
Polifonija odavno ukazuje na to da u pozorištu za mlade da nije moguće govoriti isključivo o pozorišnoj umetnosti per se, već da je važno ukrštnje različitih umetničkih disciplina i istraživanje društvenih fenomena. A to je ujedno i beskrajno polje izazova za umetnika otvoreno za umetničke dosege onih autora koji se sa ozbiljnom posvećenošću i poštovanjem prema svojoj publici bave pozorištem za decu i mlade.
Diana Kržanić Tepavac za "Danas", 21. septembar 2016