Šta je normalno? Ko je uspešan?
„Bajke kad zaćute”, 29. septembar u Kulturnom centru „Rex”
Drugi dan Bitef Polifonije smo imali priliku da pogledamo predstavu„Bajke kad zaćute”, autora Borisa Čakširana u produkciji ERGstatusa. Predstava je nastala kao rezultat višemesečnog procesa u kojem su učesnici ispitivali uticaj bajki na proces odrastanja i mehanizme i sisteme u realnom životu, kao i na formiranje svesti i ponašanja kod odraslih ljudi. Tokom procesa su se učesnici fokusirali na trenutke u kojima postoji upliv situacija iz bajki u realni život i te momente prikazali kroz kombinaciju savremenog plesa, scenskog pokreta i kratkih ispovednih tekstualnih delova, te su tako stvorili autentičnu fragmentarnu priču i celinu koja je otvorena i interaktivna dramska forma.
Osim preispitivanja uticaja bajki na odrastanje, teme koje se izdvajaju su i relativizacija odnosa dobra i zla i odnos društva prema ljudima sa invaliditetom. Naime, kao u svim bajkama i u predstavi „Bajke kad zaćute” su akteri vizuelno i delatno podeljeni na personifikacije Dobra i Zla koje se nužno sukobljavaju, te Zlo gotovo neprimetno počinje da preuzima primat u scenskoj bajci onog trenutka kada prisustvujemo izuzetno katarzičnoj priči o kvaru i prekidu jednog ljubavnog odnosa, što nas neminovno navodi na misao da Zlo nadvladava u odsustvu ljubavi. Ipak, najzanimljiviji je sam kraj predstave koji je ambivalentan jer ujedno prikazuje načelni kodeks bajke da Dobro prevladava nad Zlom, ali i relativizuje mehanizam pravde na kakav smo navikli u bajkama. Scena ubistva ‘’zle veštice’’ koja kulminira neartikulisanim izlivom agresije Dobra slikovito postavlja tezu da ubistvom agresija preovladava nad pravdom i zapravo, ubijajući Zlo i sami postajemo ubice. Dobro poprima oblike Zla i snovi o boljem i lepšem svetu u koji publika veruje bivaju zloupotrebljeni i relativizovani.
Veoma važna tema kojom se „Bajke kad zaćute” bavi je i prihvatanje različitosti osoba sa invaliditetom. Bez obzira na simultani prevod na znakovni jezik, kao i ravnopravnost upotrebe znakovnog i govornog jezika, te inkorporiranje znakovnog jezika u simbolički stil predstave, čak i u ovakvom magijskom poretku glumac sa oštećenjem sluha nailazi na prepreke u komunikaciji i izložen je nerazumevanju od strane scenskog partnera baš onda kada mu je najpotrebnije da podeli svoje emocije. Osim gorkog utiska koji ostavlja taj prizor, ostaje neminovna konstatacija da su nerazumevanje i neprihvatanje zapravo najveći invaliditeti.
Predstava je impresivan kolaž svih performativnih sredstava, obiluje veoma efektnom simbolikom, kreativnim i neposrednim rediteljskim i koreografskim rešenjima, a svedeni kostim i scenografija (potpisuje Boris Čakširan) koji funkcionišu po principu simbola, prave vizuelnu sponu između raskošnog sveta bajki i realnog života koji se prepliću u predstavi.
Ipak, najsnažniji utisak ostavlja beskrajno emotivna i angažovana izvedba svih glumaca koji veoma uspešno prenose na publiku svoje doživljaje međuljudskih odnosa, ljubavi, prijateljstva, odrastanja, fantazija, pritisaka i različitih uloga koje nam društvo nameće, želje za prihvaćenošću i usamljenosti. Pred očima publike se smenjuju svi radosni likovi našeg odrastanja (Petar Pan, Mali princ, Trnova Ružica, Dambo itd.) ali stavljeni u kontekst bolnih životnih situacija gde nam Zec sa časovnikom iz „Alise u Zemlji čuda” više ne izaziva ni osmeh ni toplu reminiscenciju na ušuškano detinjstvo dok gledamo bezuspešnu borbu njegove partnerke da ga otrgne iz šematizovanog časovničkog protoka vremena kako bi osetio ljubav.
„Ko je zao? Ko veruje u ljubav? Ko je uspešan? Šta je normalno? Kako izgleda idealna porodica? Šta se mora? Ko je dobra osoba? Ko je slobodan? ” – samo su neka od pitanja koja učesnici ove predstave postavljaju pred sebe i publiku tražeći odgovor kroz niz priča na ivici fantastičnog i realnog sveta, a koja nam ostaju u glavi kao mantra po završetku ove izuzetno kreativne i hrabre predstave.
Autor: Boris Čakširan
Autori saradnici: Marko Pejović, Jovana Rakić i Marija Marković
Izvođači: Stojan Simić, Aleksandra Jelić, Maja Ven, Ivana Ćuk, Vladimir Đukić, Miloš Janjić i Duja
Tehnika: Bojan Palikuća i Marko Milinković
Muzika: Betoven, kolaž u obradi BCH
Produkcija: ERGstatus
Projekat podržali: KC REX, Stanica Servis za savremeni ples i CEDEUM
Predstava je prevedena na srpski znakovni jezik.
Tea Puharić, pozorišni reditelj i kritičar
Program „ASSITEJ dijalozi” Udruženja za razvoj pozorišta za decu i mlade ASSITEJ Srbije namenjen je razvoju domaće kritike u pozorištu za decu i mlade i afirmaciji mlade generacije pozorišnih kritičara i teoretičara.